15. Julijina prva žurka

15. Julijina prva žurka

Julija i Lola su brzo rasle. Rastao je i njihov brat i ostale životinjice u carstvu. Detinjstvo im je bilo slično kao i drugoj deci, samo su malo više vremena provodili u prirodi. Julija je već danima maštala da napravi svoju prvu žurku. Ideju da napravi žurku dao joj je Crni. Svakog dana je pričao njoj i Loli kako su žurke nešto najlepše na svetu. Kornjača je angažovana, kao i uvek, za hranu i piće. Rozika je trebala da obezbedi neki najmoderniji bend koji bi svirao i zabavljao goste. Kao obezbeđenje bi radio Vučkov tata sa svojim čoporom i Bengalski. Julija je, na nagovor Crnog, smislila da pozove sve male životinjice iz carstva. Žurka se stalno odlagala jer je tata lav bio na putu, a bez njegovog znanja nije baš mogla da se pravi tako velika zabava. Jednog dana Julija je došla kod mame i pitala je:

- Dobro mama, zašto Lola i ja moramo da čekamo da se tata vrati da bi pravili žurku? Eto i Crni kaže...

- Šta kaže Crni? - prekinula je mama oštro Juliju na pola rečenice.

- Pa kaže da je glupo što moramo da čekamo tatu, da je zabavnije da to organizujemo dok je on na putu - reče Julija.

Mami je to već bilo sumnjivo pa je potpuno smirenim glasom rekla kćerkama:

- Sada idite na spavanje, a sutra ćemo oko svega da se dogovorimo.

Deca su otišla na spavanje, a mama se iz tih stopa uputila ka Mudroj Sovi. Mudra Sova je živela u obližnjoj šumi. Kada god je mama imala neki veliki problem odlazila je kod Sove po savet. Sova je čitala novine kada je lavica došla kod nje.

- O, zdravo lavice, dugo te nisam videla... - pozdravila je Sova lavicu.

- Zdravo Sovo. - otpozdravi lavica i odmah ispriča mudroj ptici sve šta se dešava i upita je za savet šta da radi.

Sova je sve pažljivo saslušala i onda sa zabrinutim izrazom lica reče lavici:

- Dobro je što si došla kod mene. Žurku nikako nemojte da pravite. Sve je to smislio Crni kako bi mogao da smaže neku od životinja koje bi došle na žurku. Dok se vi i obezbeđenje osvestite on će već obaviti posao. Nego slušaj šta treba da uradite...- izloži svoj plan sova lavici.

- I zapamti ako Crni počne da se oblizuje to je znak da namerava da pojede nekoga.

Lavica se vratila u dvor i ujutru sve ispričala Juliji i Loli. Male lavice nisu bile mnogo iznenađene jer su dobro poznavale opaku narav Crnog. Pozvale su Crnog da im još jednom ispriča sve o tome kako se pravi žurka, a pri tom su mu netremice gledale u usta. Crni je počeo da objašnjava:

- Potrebno je da pozovete što više gostiju, da kornjača obezbedi posluženje, da obezbeđenje ne dozvoli hijenama i majmunima da uđu i ono najvažnije - tu je Crni malo zastao.

- Kada se svi skupe onda teba da ugasite svetlo i žurka može da počne.

Kada je to Crni izgovorio obliznuo se svojim velikim jezikom. Juliji je sve bilo jasno, riknula je carski opasno kao car životinja. Crni se sledio od straha. Onda je ozbiljnim glasom rekla:

- Slušaj Crni, ako ti ikada, još samo jednom, padne na pamet da pojedeš nekog od mojih drugara znaj da ću se naljutiti na tebe i više nam nećeš biti prijatelj.

Crni nije ni pokušavao da se opravda. samo je podvio rep i izašao iz sobe.

Tako se neslavno završila prva Julijina žurka i pre nego što je počela.

14. Julija i Damba

14. Julija i Damba

Damba je još bila beba kada je prestala da živi sa mamom i tatom. Nije se dogodilo ništa ružno i strašno, jednostavno tako se desilo. Kod male Dambe, kažemo male jer je ona zaista bila sićušna, sve se događalo na neki neuobičajen način.

Damba se rodila jednog kišnog dana. Tu je bio beli lav ali i beli slon, njegov kolega doktor među slonovima. Kada se rodila, Damba je bila mala kao neki mali miš. Mama i tata slonovi su se uplašili ali su ih vrsni doktori smirili i objasnili da se takve stvari u prirodi dešavaju. Druga stvar koja je iznenadila sve je to da je Damba bila plavo-tirkizne boje. Bilo kako bilo, Damba se rodila i počela svoj život. Progovorila je vrlo rano, posle samo nekoliko dana i uz čuđenje svih odmah je pričala kao neka odrasla osoba. Jednog dana kod slonova je došla princeza Julija da se dogovore oko velikog kupanja svih životinja, a tu su slonovi imali glavnu reč kao tuševi. Odmah je spazila Dambu. Tada se desilo nešto vrlo važno u Dambinom životu. Naime Julija, kada je ugledala Dambu, nije rekla ,,Kakav je ovo miš?,, ili bilo šta ružno, već je ushićeno uzela Dambu u ruke, poljubila je i rekla da nikada nije videla lepšeg slona. Damba se ponosno protegla, zazviždala kroz malu surlu i odlučno rekla mami i tati:

- Spremite mi stvari, ja idem na put sa Julijom, mi smo sada najbolje drugarice i nikada se nećemo razdvajati.

Tako je i bilo. Nisu vredele ni mamine suze, ni tatine zabrane, Damba je odlučila i jedino je tako moglo i da bude. Julija je bila malo iznenađena, ali je i ona odmah zavolela Dambu.

Damba je porasla do veličine manje vekne hleba ali to joj nije smetalo da svuda ide sa Julijom i stalno ističe kako je ona slon. Damba se i bukvalno nikada nije razdvajala od Julije. Toliko je bila vezana za nju, a možda i plašljiva, da je od Julije tražila da joj stavi ogrlicu i povodac. Vezivanje životinja je u carstvu bilo strogo zabranjeno ali na ovaj slučaj su svi gledali sa simpatijama. Damba je često govorila kako je ona Julijin LJUBIMAC. Kada bi je Julija odvezala ona bi istog časa počela da negoduje i da se ozbiljno ljuti. Damba je bila inače izuzetno pametna. Bilo je dovoljno da čuje samo delove neke priče ili događaja i da sama doda ono što nedostaje i napravi priču onakvom kakva je bila. Pamtila je sve, kao slon. Mnogo puta bi Juliji ozbiljnim glasom i to ne samo kada su same, rekla:

- Ti ugrožavaš moja osnovna životinjska prava. Držiš me vezanu kao kućnog ljubimca. Žaliću se udruženju za zaštitu životinja.

Julija se prvi put zbunila i bilo joj je neprijatno. Kasnije se navikla na te Dambine ispade. Kada bi Damba počela nešto u tom stilu, Julija bi samo pružila ruku ka njoj, kao da hoće da je odveže i da joj skine povodac. Tada bi se Damba izbezumila i počela bi da viče:

- Eto, hoćeš da me ukradu. Veži me brzo, nemoj da si bezobrazna.

Julija bi se samo nasmejala na te Dambine ludorije.

Julija je svuda išla sa Dambom. Razdvajale su se samo kada je išla u goste kod Lovca, sa Crnim u avanturu ili negde gde je za Dambu bilo opasno. Dambini mama i tata su se preselili u carski dvor. To je bio jedini način da svi budu zajedno. Od Dambe više nije bilo srećnijeg (i razmaženijeg) slona na svetu.

13. Mali beli jastučići

13. Mali beli jastučići

Beli lav i njegova porodica, su se starali o zdravlju čitavog carstva. Pored lečenja životinja Beli je pazio i na zdravlje biljaka: cveća, trave i šuma. Nije dozvoljavao da se u šumi pale vatre, a sa majmunima se često prepirao zbog njihove glupe navike da beru voće i druge plodove ne da bi ih jeli već da bi gađali druge životinje. Belom su pomagale i njegove rođake, sve od reda dvorske dame. Kraljevstvo Belog su deca još zvala i kraljevstvo injekcija iako su najlepše igraonice bile upravo u tom kraljevstvu. U samom dvorištu Belog Dvora nalazio se veliki vodeni park. Tu je bilo tobogana, bazena sa toplom i hladnom vodom. Slonovi su uveseljavali decu tako što su ih prskali svojim velikim surlama. Kornjača je organizovala da u tom zabavnom parku bude hrane i sokova na pretek. Deca su, kada se umore od igranja, mogla da odmore u malim kućicama pravljenim baš za njih. U takvom divnom kraljevstvu su rasli sestra i brat mali beli lavići. Bili su srećni i dosta vezani za mamu i tatu. Moglo bi čak da se kaže da su bili malo osetljiviji nego što je uobičajeno u životinjskom carstvu. Beli lavići su bili potpuno beli, čini se još belji od tate ali belji i od oblaka i od svega što možete da zamislite. Imali su bujno, mekano krzno uvek oprano i očešljano, a sa dva crna i okrugla oka, kao dva velika dugmeta, ličili su na igračke.

Jednog dana, bila je nedelja, mama je iz sobe gde su spavali lavići, čula tužan plač. Polako je prišla sobi misleći da se prevarila ali sada je razgovetno čula oba mala lavića kako tiho plaču. Ušla je u sobu, a lavići su se tek tada rasplakali punim plućima. Mama je prvo proverila da li ih nešto boli pa kada je videla da je to u redu pitala ih je:

- Hrabri moji beli lavovi, šta se to dogodilo da vi tako tužno plačete?

Dečak se malo postideo a devojčica je podigla svoju belu glavicu i rekla mami:

- Mama, svi u kraljevstvu nas zadirkuju i govore nam da smo mi mali beli jastučići. Spremačice su nas nekoliko puta uzele dok smo spavali i stavile na krevet umesto jastuka. Nećemo da budemo jastuci, hoćemo da budemo pravi beli lavovi.

Mama ih je saslušala, pogledala i zatim ozbiljnim glasom rekla:

- Lavići, nemojte da tugujete već uživajte u detinjstvu i mladosti. Vrlo brzo ćete porasti u lava i lavicu. Tada niko više neće misliti da ste jastuci, ali ćete imati mnogo drugih obaveza. Zato, iskoristite detinjstvo i igrajte se i uživajte.

Pored toga što je mama rekla, hitno je pozvala svoju drugaricu roze kraljicu i zamolila je da joj lično njena krojačica lija sašije neke stvarčice za njene laviće kako više ne bi bili potpuno beli. Devojčici je sašivena bebi roze mašnica a muškom laviću teget okovratnik na koji je zakačen srebrni znak nepobedivosti. Tako se moda neprimetno uvlačila u svakodnevni život carstva. Car nije voleo te modne ludorije. Bio je protiv toga da se lavovi i druge životinje oblače i šminkaju ali nije mogao protiv vremena.

Promene su dolazile i u životinjsko carstvo. Trebalo ih je samo pravilno usvojiti kao u slučaju malih belih lavića koji su patili što ih stalno mešaju sa jastučićima.

12. Julija i Lovac

12. Julija i Lovac

          Lovac i lav su se sve češće sastajali. Obično je Lovac dolazio kod lava jer je tako bilo bezbednije za sve. U gradu su se dešavale neke promene. Lovac je preko svojih prijatelja saznao da novi direktor zoo-vrta namerava da nabavi još životinja, pa je o tome obavestio lava. Morali su da smisle način kako da spreče veliku hajku na bespomoćne životinje. Ti česti sastanci nisu mogli da prođu neprimećeno. Julija se pitala sa kim to tata razgovara i po nekoliko sati. Kada se jedan sastanak odužio do kasno u noć Julija više nije mogla da izdrži već je, i pored svih zabrana, prevladala dečija radoznalost. Prišla je vratima i ušla u tatinu radnu sobu. Kada je ugledala Lovca prilično se iznenadila. Upitala je uzbuđenim glasom:

- Šta ovaj „Ljud“ traži ovde?

Lovac i lav su se pogledali i nasmejali. Prvi je od stola ustao lovac i mekanim korakom krenuo je prema Juliji. Prilazio je Juliji lagano a kada joj se sasvim približio obratio joj se lavovskim jezikom:

- Ja sam Lovac iz grada, inače prijatelj tvog tate. Nemoj da se plašiš.

- A ko je rekao da se ja plašim? - ponosno će Julija.

- Nego tata, daj ovome „Ljudu“ da jede i pije, neka se odmori pa vrati u grad odakle je i došao.

Sada su se već obojica, i Lovac i tata slatko nasmejali. Lovac je od lava čuo da je Julija potpuno poseban lavić ali da je ovako otresita sa samo nekoliko meseci to nije mogao da veruje. Tata je prišao Juliji, nežno je pomazio i objasnio joj sasvim ozbiljno o čemu razgovaraju Lovac i on. Julija je pažljivo slušala tatu i kada je on završio samo je rekla: - Taj problem moramo nekako da rešimo.

Tih dana dugo su razgovarali o svemu i na kraju su se dogovorili da je najbolje da Julija sa lovcem krene u grad i sama vidi kako je tamo. Zaključili su da će to biti mnogo manje upadljivo od eventualnog odlaska velikog lava. Julija je još uvek, na prvi pogled, mogla da prođe kao malo veći kućni ljubimac.

          Lovac i Julija su se prevezli do periferije grada i tu su sačekali veče da bi neprimećeno došli do lovčeve kuće. Lovac je u kući živeo sam. Kuća je bila mala ali vrlo udobna. Imala je tri sobe, kuhinju, kupatilo, ostavu i podrum. Oko kuće je bilo prilično veliko dvorište sa raznim rastinjem. Dvorište je bilo ograđeno  visokim zidom koji je sprečavao radoznale poglede.

          Kada su ušli u dvorište i zatvorili kapiju lovac je svečano rekao:

- Pa gospođice Julija, poštovana princezo, vaše visočanstvo, izvolite u moj dvor.

Julija nije shvatila šalu već se zaista prva zaputila ka vratima kuće. Kada su ušli u kuću Julija se naglo promenila. Od one ozbiljne i otresite Julije koja je ravnopravno razgovarala o problemima koji mogu da se dogode, nije ostao ni trag. Julija ja sada bila mala umiljata maca, mali lavić kome je potrebna sva nega ovog sveta. Ipak je ona bila skoro beba. Nije se postavljalo pitanje gde će ko da spava. Posle kupanja, tačnije kada je lovac okupao prvo Juliju pa sebe, Julija se onako sva čista i mirišljava, odmah zavukla u krevet, ispod pokrivača i prilepila potpuno za Lovca. Lovac se u prvi mah iznenadio ali onda je pomazio Juliju, dao joj mleko i ubrzo zaspao. Ujutru je Lovac prvi ustao. Spremio je doručak, a Julija je još uvek spavala. Kada se najzad probudila, umila i doručkovala Lovac joj je objasnio da mora na posao. Rekao joj da ne otvara vrata nikome i da niko neće dolaziti. Lovac je otišao, a Julija ostala da razgleda svoj novi, privremeni dom. Nije prošlo mnogo vremena a začulo se zvono na ulaznim vratima. Julija se nije uplašila već je samo tiho kliznula nazad u krevet ispod pokrivača. Posle još jednog zvona začulo se otključavanje brave na vratima. Julija je ispravno zaključila da se ne radi o neprijatelju već da je Lovac zaboravio da joj kaže da još neko ima ključ od kuće. Tako je i bilo. U sobi se pojavila žena srednjih godina, prijatne spoljašnosti. Po pokretima i metli koju je nosila, Julija je odmah shvatila da se radi o Lovčevoj kućnoj pomoćnici. Rešila je da se malo našali sa njom. Ukočila se cela u krevetu izigravajući lutku. Žena je odmah primetila nekoga u krevetu i glasno je uzdahnula:

- O bože, kako sam se uplašila! Vidi ti Lovca, potpuno je podetinjio. Spava u krevetu sa lutkom i to još sa lutkom malog lava. Ta njegova opsednutost lavovima stvarno nema granice. - rekla je domaćica i pružila ruku prema ,,lutki,,.

Julija se tada malo izmakla i blago zarežala. Domaćica se ukočila na tren, ali je mislila da joj se pričinilo. Ponovo je pružila ruku ka Juliji ali ovaj put je i gledala u njenom pravcu. Kada je ženina ruka već trebalo da dotakne Juliju ona je naglo ustala na noge i ispustila opasan ,,lavlji,, zvuk. Domaćica za malo što nije pala u nesvest od iznenađenja i straha. Hitro je odskočila od kreveta i pobegla u kuhinju. Popela se na sudoperu a u ruci je, kao neko oružje, držala metlu. U tom borbenom položaju je i sačekala Lovca koji se, srećom, kući vratio posle svega sat vremena. Lovac se pravdao domaćici, a Julija je već našla način da se mazi sa ipak dobrom i poštenom ženom.

          Julija je tako stekla i drugog prijatelja među ljudima, a žena je bezgranično zavolela najnežnijeg i najpitomijeg malog lava na svetu.

11. Stari Julijin štos

11. Stari Julijin štos

          Kada je Julija bila još sasvim mala vrlo često se zavlačila kod tate u krevet. Tu je lepo spavala, a kada joj se nije spavalo zabavljala se i igrala. Tata je ili spavao ili dremao, a nekada se i igrao sa Julijom. Julija je ubrzo shvatila da lavovi imaju jako razvijeno čulo mirisa, da im je dovoljno da samo jednom nekoga pomirišu i da taj miris kasnije pamte zauvek. Ono što je Juliju iznenadilo je da lavovi nikada ne pamte svoj sopstveni miris. To je Juliji poslužilo za jednu nesvakidašnju igru koja joj je uvek bila zabavna a kojoj je kasnije naučila i sve ostale male laviće.

          Julija se uvukla pored tate u krevet u kome je on čvrsto spavao. Lav je osetio nečije prisustvo. Ne budeći se i ne otvarajući oči, samo je onjušio pridošlicu i sve oko sebe. U snu je shvatio da je to Julija i da nema opasnosti. Ali šta se dosetila Julija? Svojim malim ručicama je nekako uspela da podigne tešku lavovsku šapu i da mu je poturi pod nos. Lav je prvo malo frknuo ali Julija je bila uporna i ponovo je protrljala lavu nos sa njegovom šapom. Lav je odjednom iznenađen, još u snu, reagovao instktivno na nepoznat miris i svojim velikim i opasnim zubima ugrizao sopsvenu ruku. Kada je osetio bol naglo se probudio. Imao je šta i da vidi: SAM SEBE JE UJEO! Julija se slatko kikotala, a lav je tek tada shvatio da je to dečija šala koje se dosetila njegova pametna devojčica. Julija je ovo iznova ponavljala sve dok nije porasla i ovaj način za buđenje lava uvek je bio uspešan i zabavan. Kasnije su to nastavili da rade i drugi mali lavići.

10. Proleće sreće

10. Proleće sreće

          Rano proleće koje je zakucalo na vrata carstva nije najavljivalo toliko radosti i promena koje su se dogodile. Nešto ranije te godine, car se oženio divnom lavicom i ubrzo su dobili Juliju i Lolu i nestašnog muškog lavića, Leona. Ni venčanje cara nije nagoveštavalo toliko novosti. Lavovi i većina životinja ne prave velika slavlja povodom venčanja. Za razliku od ljudi, oni su prilično stidljivi i skromni pa se i venčavaju tiho bez ceremonija i proslava.

          Te godine je stasala jedna generacija lavova koja je po mnogo čemu bila posebna. Svima je došlo vreme za ženidbu. Crni se oženio sa crnom lavicom koja je imala belu tačku na vratu i dobili su malog đavolka, muškog crnog lavića. On je bio toliko nemiran da je već drugog dana otišao nekuda i tek posle nekoliko dana se vratio. Sivi i Beli su se oženili lavicama koje su bile rođene sestre. Sivi se oženio sivom lavicom koja je imala bele tufne, a Beli sa njenom sestrom belom, koja je imala sive tufne. Sivi i njegova lavica su dobili dečaka a Beli devojčicu i dečaka koji su bili toliko slatki i beli da su ih svi u carstvu nazivali Jastučići. Plavi i njegova lavica su dobili plavog lava, dečaka. Plavi, ionako, stidljiv i plašljiv, ako to sme da se kaže za jednog lava, nestao je i nije se pojavljivao sedam dana. Tada su, prvi put, mnogi pomislili da on nije nikuda otišao već da je jednostavno postao nevidljiv. Tako su po carstvu i počele da kruže priče o plavom da on kada želi može da postane nevidljiv. Car je za to znao, a znao je i pravu istinu. Plavi je postajao nevidljiv samo kada se uplaši. To se nije dešavalo često ali se ipak dešavalo. Tog proleća se oženio i vuk, vođa čopora vukova, i ubrzo je dobio sina Vučka. Bilo je još bezbroj venčanja i mnogo beba se ubrzo rodilo ali sve je to prošlo nekako tiho i dostojanstveno. Ono što je zaista protreslo životinjsko carstvo je ,,venčanje veka,,. To je bila svadba roze lavova. Roze kralj je proglasio opštenarodno vezelje i praznik u trajanju od dvadeset dana. Pozvao je preko hiljadu gostiju iz celog carstva. Pozvao je, što je potpuno nezamislivo, čak i desetak ljudi na svoju svadbu. Svi gosti su dobili poklone i zasebne sobe u kojima su bili smešteni. Hrane i pića je bilo u izobilju. Sve to je organizovala kornjača sa svojim pomoćnicima. Kornjaća tvrdi da nikada takvo slavlje nije videla nigde. Bilo je tu muzike, plesa, pevanja i svake druge vrste zabave. Car je bio na svadbi i lepo se proveo ne zamerajući ništa roze lavu. Suviše ga je dobro poznavao. Dvadesetog dana slavlja gosti i domaćini, već vidno umorni, rešili su da se proslava privede kraju. Polako se slavlje završavalo, gosti su se razilazili a roze kralj i njegova kraljica su ubrzo, posle par meseci, dobili malu roze pricezu Roziku. Rozika je bila mala ženkica sa dugim trepavicama i divnim očima. Krzno joj je bilo svilenkasto, meko i mirišljavo. Izgledala je potpuno nestvarno. Mama joj je odmah obukla haljinicu i četiri male udobne cipelice. Rozika se potpuno razlikovala od drugih lavića ali i celo roze kraljevstvo se razlikovalo od drugih delova carstva. U roze kraljevstvu su životinje pratile poslednju modu. Ženke su išle kod frizera, šminkale se i lakirale nokte, a muškarci su se bavili sportom i pretežno zabavljali. Niko nije išao u lov. Hranili su se slično ljudima, kupovali su namirnice u prodavnicama kojih je bilo nekoliko u roze kraljevstvu.

          Sve ovo je car znao i tolerisao. Ipak je rešio da, kada se završi gužva oko svadbe i rođenja Rozike, malo porazgovara sa Roze lavom i dogovori se, da stvari probaju da vrate u normalu. Znao je da će to ići teško ali je morao da pokuša. Sada je caru bilo najvažnije da se u carstvu rodilo toliko malih životinjica. Radovao se što će njegove kćerke, Julija i Lola, imati drugare baš kao što ih je i on imao, kada je bio mali.

09. Pustinjski skočiguz

09. Pustinjski skočiguz

          U delu carstva koje iz savane prelazi u pustinju živi jedno neobično stvorenje, pustinjski skočiguz. Skočiguz je veličine osrednje veverice i liči na pudlicu. Ima žućkasto gusto krzno i prilično je čudna i plašljiva životinja. Ono po čemu se svakako razlikuje od drugih životinja je to što uvek posle desetak koraka on iznenada odskoči unazad i to tako što se odbaci prednjim nogama. U carstvu postoji mnoštvo nepoznatih vrsta, ali ono što još izdvaja pustinjskog skočiguza od drugih je njegova strast da prenosi vesti sa jednog na drugi kraj carstva. Nekada, pogotovu ako je još mlad, te vesti potpuno izgube svaki smisao, ali ako je skočiguz odrastao i obrazovan, on je u stanju da bez greške zapamti i poruku dugačku dva sata i da je posle nekoliko dana napornog putovanja prenese onome kome je namenjena bez i jedne greške.

          Za našeg skočiguza Skočka je tako vezana jedna priča. Kada je Skočko bio mali stalno je prisluškivao šta govore starije životinje i onda je to bez ikakvog reda prenosio na druge delove carstva. Jednom je Skočko rekao vukovima da se sprema velika hajka na njih. Vukovi su se uplašili i uzvrteli, ali od hajke nije bilo ništa. Drugom prilikom je Skočko uspaničio sve ptice jer im je preneo kako je car zabranio pticama da lete, a car je, u stvari, grdio decu što se penju na visoko drveće. Sigurno najinteresantniji događaj iz Skočkove mladosti je onaj kada se čitavo carstvo punih deset dana pripremalo da se odbrani od ogromne vodene stihije. A šta se zaista dogodilo? Naš drugar Skočko je prisluškivao slonove dok su razgovarali. Baš negde u to vreme slonica je rodila žensko slonče i dala joj ime Damba. Mama i tata slon su zabrinuto razgovarali o svojoj Dambi jer je ona bila, za pojmove slonova, kao mrav. Tata je u jednom trenu rekao mami slonici:

- Eto šta može da se dogodi, dolazi vreme kiša i reka će nadoći. Moramo da pazimo na Dambu da se ne udavi.

Skočiguz je to čuo. Razmišljao je... Koliko će to reka morati da nadođe da bi potopila jednog slona? Kako će se u tom slučaju spasiti ostale životinje mnogo manje od slona? Odmah je potrčao u druge delove carstva i svima razglasio da se sprema ogroman potop i da su čak i najveće životinje, slonovi, u strahu. Zavladala je ogromna panika ali se sve, na sreću, za neko vreme smirilo. Poplava se nije dogodila i na sve ovo se brzo zaboravilo.     

          Skočko je porastao u ozbiljnog i odgovornog skočiguza i postao je glavni kurir na dvoru.