11. Stari Julijin štos

11. Stari Julijin štos

          Kada je Julija bila još sasvim mala vrlo često se zavlačila kod tate u krevet. Tu je lepo spavala, a kada joj se nije spavalo zabavljala se i igrala. Tata je ili spavao ili dremao, a nekada se i igrao sa Julijom. Julija je ubrzo shvatila da lavovi imaju jako razvijeno čulo mirisa, da im je dovoljno da samo jednom nekoga pomirišu i da taj miris kasnije pamte zauvek. Ono što je Juliju iznenadilo je da lavovi nikada ne pamte svoj sopstveni miris. To je Juliji poslužilo za jednu nesvakidašnju igru koja joj je uvek bila zabavna a kojoj je kasnije naučila i sve ostale male laviće.

          Julija se uvukla pored tate u krevet u kome je on čvrsto spavao. Lav je osetio nečije prisustvo. Ne budeći se i ne otvarajući oči, samo je onjušio pridošlicu i sve oko sebe. U snu je shvatio da je to Julija i da nema opasnosti. Ali šta se dosetila Julija? Svojim malim ručicama je nekako uspela da podigne tešku lavovsku šapu i da mu je poturi pod nos. Lav je prvo malo frknuo ali Julija je bila uporna i ponovo je protrljala lavu nos sa njegovom šapom. Lav je odjednom iznenađen, još u snu, reagovao instktivno na nepoznat miris i svojim velikim i opasnim zubima ugrizao sopsvenu ruku. Kada je osetio bol naglo se probudio. Imao je šta i da vidi: SAM SEBE JE UJEO! Julija se slatko kikotala, a lav je tek tada shvatio da je to dečija šala koje se dosetila njegova pametna devojčica. Julija je ovo iznova ponavljala sve dok nije porasla i ovaj način za buđenje lava uvek je bio uspešan i zabavan. Kasnije su to nastavili da rade i drugi mali lavići.