13. Mali beli jastučići

13. Mali beli jastučići

Beli lav i njegova porodica, su se starali o zdravlju čitavog carstva. Pored lečenja životinja Beli je pazio i na zdravlje biljaka: cveća, trave i šuma. Nije dozvoljavao da se u šumi pale vatre, a sa majmunima se često prepirao zbog njihove glupe navike da beru voće i druge plodove ne da bi ih jeli već da bi gađali druge životinje. Belom su pomagale i njegove rođake, sve od reda dvorske dame. Kraljevstvo Belog su deca još zvala i kraljevstvo injekcija iako su najlepše igraonice bile upravo u tom kraljevstvu. U samom dvorištu Belog Dvora nalazio se veliki vodeni park. Tu je bilo tobogana, bazena sa toplom i hladnom vodom. Slonovi su uveseljavali decu tako što su ih prskali svojim velikim surlama. Kornjača je organizovala da u tom zabavnom parku bude hrane i sokova na pretek. Deca su, kada se umore od igranja, mogla da odmore u malim kućicama pravljenim baš za njih. U takvom divnom kraljevstvu su rasli sestra i brat mali beli lavići. Bili su srećni i dosta vezani za mamu i tatu. Moglo bi čak da se kaže da su bili malo osetljiviji nego što je uobičajeno u životinjskom carstvu. Beli lavići su bili potpuno beli, čini se još belji od tate ali belji i od oblaka i od svega što možete da zamislite. Imali su bujno, mekano krzno uvek oprano i očešljano, a sa dva crna i okrugla oka, kao dva velika dugmeta, ličili su na igračke.

Jednog dana, bila je nedelja, mama je iz sobe gde su spavali lavići, čula tužan plač. Polako je prišla sobi misleći da se prevarila ali sada je razgovetno čula oba mala lavića kako tiho plaču. Ušla je u sobu, a lavići su se tek tada rasplakali punim plućima. Mama je prvo proverila da li ih nešto boli pa kada je videla da je to u redu pitala ih je:

- Hrabri moji beli lavovi, šta se to dogodilo da vi tako tužno plačete?

Dečak se malo postideo a devojčica je podigla svoju belu glavicu i rekla mami:

- Mama, svi u kraljevstvu nas zadirkuju i govore nam da smo mi mali beli jastučići. Spremačice su nas nekoliko puta uzele dok smo spavali i stavile na krevet umesto jastuka. Nećemo da budemo jastuci, hoćemo da budemo pravi beli lavovi.

Mama ih je saslušala, pogledala i zatim ozbiljnim glasom rekla:

- Lavići, nemojte da tugujete već uživajte u detinjstvu i mladosti. Vrlo brzo ćete porasti u lava i lavicu. Tada niko više neće misliti da ste jastuci, ali ćete imati mnogo drugih obaveza. Zato, iskoristite detinjstvo i igrajte se i uživajte.

Pored toga što je mama rekla, hitno je pozvala svoju drugaricu roze kraljicu i zamolila je da joj lično njena krojačica lija sašije neke stvarčice za njene laviće kako više ne bi bili potpuno beli. Devojčici je sašivena bebi roze mašnica a muškom laviću teget okovratnik na koji je zakačen srebrni znak nepobedivosti. Tako se moda neprimetno uvlačila u svakodnevni život carstva. Car nije voleo te modne ludorije. Bio je protiv toga da se lavovi i druge životinje oblače i šminkaju ali nije mogao protiv vremena.

Promene su dolazile i u životinjsko carstvo. Trebalo ih je samo pravilno usvojiti kao u slučaju malih belih lavića koji su patili što ih stalno mešaju sa jastučićima.