08. Jezero istine

08. Jezero istine

          U samom središtu životinjskog carstva nalazi se prelepo malo jezero koje je među životinjama poznato kao Jezero istine. Sa leve strane jezera, prema istoku, pruža se nepregledna stepa, a u daljini počinje kraljevstvo plavog lava. Sa desne strane je pustinja. Na jugu su prelepi pašnjaci, a u daljini brežuljci. Kada bi se od jezera krenulo ka severu, prvo bi se došlo do velike šume, pa do planina, gde se nalazi i carski dvorac. Ako bi prešli preko planina i nastavili na sever, došli bi do Kristalne reke. Tu negde već počinje divno i čudesno kraljevstvo roze lavova.

          Mnogi stanovnici carstva, a posebno deca, često se pitaju zašto je jezero baš dobilo ime Jezero istine? Na to niko ne zna tačan odgovor. Stari slonovi pričaju da je tu nekada bio izvor a svako ko popije vodu sa tog tog izvora može da postavi jedno pitanje i da će voda svojim žuborom da mu odgovori. Tu legendu je izgleda čuo i Crni pa je krenuo na jezero. Sve bi se na tome i završilo da u isto vreme na jezero nije krenuo i Sivi. Iako su oni tada bili još mali, među njima je već postojalo rivalstvo. Sivi je stigao na jezero sat vremena pre Crnog, prošetao se, pio vodu i zavirio u svaki žbun i stenu u okolini jezera. On nije verovao u legendu o Jezeru istine. Oko podne Sivi je čuo krckanje grančica u obležnjem šipražju i brzo se sakrio iza velike stena odmah pored plaže, tik do mesta gde životinje obično piju vodu. Pritajio se i čekao. Ništa se više nije čulo osim tihog zvuka povetarca. Prošao je čitav sat ali se iz šipražja niko nije pojavio. Sivi je i dalje pritajen čekao. Zaustavljao je dah da ne bi nezvanom gostu otkrio svoje prisustvo. Posle tri sata čekanja iz šipražja se ponovo čulo krckanje grančica. Pojavila se neka nestvarna senka, a odmah zatim Sivi je ugledao konture Crnog koji se, kao i uvek, približavao pojilu lagano, nečujno i obazrivo. Kada se Crni uverio da nikoga nema u blizini, prišao je jezeru i napio se dobro vode. Crni je gledao u površinu jezera svojim znatiželjnim dečijim očima. Tada se iz jezera začuo duboki glas:

- Heeej, sada kada si se napio vode postavi mi pitanje.

Crni se prvo trgao, pogledao unaokolo i pošto se uverio da nema nikoga, prišao bliže vodi ali i steni iza koje se krio Sivi. Crni se malo počešao po glavi pa stidljivo upita:

- Reci mi Jezero, kako mogu da skočim na oblake i da po njima hodam?

Sivi za malo što nije prasnuo u smeh ali se suzdržao, pribrao i opet prerušenim glasom odgovorio:

- Moooraš više da se trudiš da bi skočio na oblake. Moooraš da se popneš na planinu i da sa visokih stena skočiš na oblake.

Crni je i dalje sa nevericom gledao u jezero i brzo se hodajući unazad, vidno uznemiren, udaljio od jezera u pravcu šipražja i dalje prema šumi. Posle nekog vremena Sivi više nije mogao da izdrži već je, iako sam, počeo da se grohotom smeje. Smejao se celim putem do dvora, ali nikome nije ispričao o događaju koji se tada desio. Prolazili su dani, a Crni se sve ređe pojavljivao među drugim lavovima. Ponekad bi dolazio vidno ranjen i ugruvan da mu Beli previje rane i onda bi ponovo nestajao u pravcu sve viših i viših planina. Sivi je znao o čemu se radi ali nikome nije govorio. Vremenom je Crni zaboravio na događaj na jezeru, a odavno je prestao i da pokušava da skoči na oblake. Porastao je i to je ostalo iza njega. Taj događaj bi ostao tajna i zaboravio bi se da jednog dana Julija sa Sivim nije otišla na to isto jezero. Kada su došli do jezera i napili se vode začuo se zvonki glasić koji se mešao sa sa žuborom. Sivi se ukočio od straha misleći da nekoga ima u blizini i da neko sa njim zbija šalu isto onako kako se pre mnogo godina on našalio sa Crnim. Ali ovoga puta nikoga nije bilo u blizini. Julija je prišla jezeru i osluškivala šta to jezero govori. Onda je glas postao razgovetniji, jezero je govorilo:

- O, sivi moćni lavu! Ispričaj Juliji kakvu si neumesnu šalu napravio, ovde na jezeru, pre mnogo godina.

Sivi prosto nije mogao da diše. Julija je odskočila od jezera prema Sivom i zakliktala:  

- Ispričaj mi, ispričaj mi...

Sivi nije imao kud, pa je Juliji ispričao priču o Jezeru Istine i Crnom i kako ga je on prevario da skače sa stena na oblake. Julija se slatko kikotala.

          Da li je i ovoga puta neko bio sakriven iza stene, možda Julijin tata ili Lola, ili je stvarno Jezero istine progovorilo to će ostati zauvek tajna. 

06. Lovac

06. Lovac

          Kada se od središta carstva krene ka istoku, u daljini, posle mnogo reka i šuma, nalazi se veliki grad. U tom gradu, pored svih lepota, ima i jedno strašno mesto. To je zoološki vrt. Taj zoo-vrt, ma kako ga deca iz grada volela, predstavlja najveću pretnju za stanovnike životinjskog carstva. Od malena, odrasle životinje pričaju svojoj deci strašne priče o okrutnosti ljudi i o teškom životu u zoo-vrtu. Redovno decu plaše rečenicom:

- Ako ne budeš dobar, doći će ljudi i odvešće te u zoološki vrt.

Da bi situacija bila još dramatičnija pobrinuli su se ljudi koji s vremena na vreme zalaze duboko u divljinu u potrazi za retkim životinjskim vrstama, a posebno njihovim mladuncima. Da sve ne bude baš tako crno i strašno, pobrinuli su se car i njegov prijatelj Lovac. To prijateljstvo traje vrlo dugo. Kada je Lovac bio mali, sa roditeljima je krenuo na izlet u šumu. Naišla je velika oluja, izbio je i požar. Dete se izgubilo, a jadni roditelji su bezuspešno pokušavali da ga nađu. Posle deset dana potrage i najuporniji su izgubili nadu da će malog i pametnog dečaka ikada više naći. Jedino je dečakova mama potajno verovala da će se ipak dogoditi čudo i da će se njen trogodišnji sin odnekuda jednog dana pojaviti.

          Za to vreme, velika bujica je zahvatila dečaka i ponela ga prema reci. Tu su ga ugledali dabrovi i izvukli na obalu. Na obali su ga prihvatili šumski medvedi, nahranili medom, okupali i naravno javili plavom lavu, u čijem kraljevstvu se ovo i dogodilo. Plavi, već kakav je pomalo plašljiv, odmah je obavestio Sivog i ovaj je uzeo dete već posle tri dana. Dečak je bio zdrav i snažan, ali Sivi nije znao šta da radi sa njim pa je obavestio cara životinja. Car je, lično, došao po dete i odneo ga kod sebe na dvor. Dete je na dvoru provelo šest meseci i za to vreme je zavolelo sve životinje, posebno lavove. Dete je naučilo mnogo o životu životinja u divljini, a i car je od deteta naučio razne stvari. Pored ostalog, naučio je jezik kojim govore ljudi pa je mogao sa njim nesmetano da razgovara o svemu. Vreme je prolazilo i došao je trenutak da se mali bata vrati kući. Jedne letnje noći, lav odneo je dečaka u njegov grad. Te noći u dečakovoj kući nije bilo nikoga osim njegove mame. Lav je lagano otvorio vrata i ušao u kuću. Na njegovim leđima udobno je sedeo dečak, držeći se malim ručicama za lavlju grivu. Mama se nije uplašila već je samo ustala, prihvatila dečaka u naručje i tiho rekla:

- Znala sam da ćeš se jednom vratiti.

Dečak je, po prvi put za šest meseci, pustio suzu niz svoje nežno lice preplanulo od sunca i života u divljini. Lav je sve nemo posmatrao. Mama se onda okrenula prema lavu, prišla mu je i nežno ga zagrlila.

- Vi ste gospodine lave spasili moje dete?  - pitala je majka, ne očekujući odgovor.

- Da. - odgovorio je ljudskim jezikom lav. Mama ga je začuđeno pogledala.

- Pa čime da vas poslužim? Sigurno ste gladni a ja ne znam šta jedu lavovi. - pomalo već zbunjeno izusti mama.

- Palačinke sa džemom i mleko bi bili sasvim u redu. - rekao je lav.

- Toliko puta sam o tim vašim palačinkama slušao od vašeg sina.

Mama je na to prasnula u neobuzdani smeh od radosti i od neverice, kako je moguće da lav govori kao čovek?

          Kasnije je mali bata porastao. Postao je veterinar, lečio je bolesne životinje, a bio je i lovac koji nikada nije pucao na životinje. Trudio se da ih obavesti ili bar uplaši kako bi na vreme pobegle. Sa lavom je ostao u stalnom kontaktu. Dopisivali bi se redovno, slali poruke jedan drugom, a neretko su se i viđali, uvek vodeći računa da njihovo prijateljstvo ostane tajna kako za ljude tako i za životinje.

07. Lola

07. Lola

          Julija je rasla u pravu lavicu. Iako je još bila beba, svi su mogli da zapaze da je izuzetno lepa i pametna.  Pored toga ona je bila i dobra, sa istančanim osećajem za pravednost. Imala je oko tri meseca kada je saznala od mame da će uskoro da dobije brata ili sestru. Tata lav za to nije znao, takav je bio običaj kod lavova. Iako je Julija najviše vremena provodila na dvoru sve češće je želela da sa velikim lavicama ide u lov, a to je malim lavićima bilo izričito zabranjeno. Pravi razlog odlaska u lov sa mamom bila je želja da razgovara sa njom o bebi koja je na putu. Jedne noći Julija se iskrala iz svoje sobe i izašla ispred dvora da sačeka lavice koje su se vraćale iz lova. Negde posle ponoći, u gluvo doba, videla je čopor lavica kako se vraća kući. Odmah im je prišla i skočila na mamu lavicu. Mama je nežno zarežala i pronicljivo pogledala Juliju upitavši je:

- Reci mi mila, šta se mota u toj tvojoj maloj glavici? Mamu ne možeš da prevariš. Šta muči moju malu bebu?

Julija je pocrvenela od stida i dublje se zavukla u mamino meko krzno.

- Reći ću ti kada odemo u tvoju sobu. - prošaputa Julija.

Kada su legle Julija je progovorila:

- Mama ja znam da ću da dobijem batu ili seku. Molim te mamice, ako rodiš devojčicu, daj joj ime Lola.

Mama je začuđeno pogledala Juliju.

- Ali zlato, zašto baš to ime?

-Ne znam mamice, ali molim te neka se zove Lola.

Ni sama Julija nije znala zašto joj je to bilo baš toliko važno. Mama je pomazila Juliju, poljubila je i nežno rekla:

- Nemoj da brineš. Mirno spavaj i sanjaj svoju malu sestricu Lolu.

Julija je sva uzdrhtala od sreće, okrenula se na drugu stranu i odmah zaspala.

          Za nekoliko dana mala Lola je došla na svet. Bio je to jedan zdrav i lep lavić. Tata i Julija su se po celi dan igrali sa Lolom. Razlika između Julije i Lole je bila oko četiri meseca. Lav je znao da kada porastu, da će retko moći da ih razlikuje. I karakteri su im bili slični. Sličnost je bila tolika da razlike skoro i nije bilo. Među njima nikada nije bilo ljubomore. Ljubomora je inače među lavovima vrlo retka. Julija je mislila da je Lola najlepša lavica na svetu, a Lola je bila prosto ubeđena da je Julija ta koja je najlepša i najbolja. O tome nisu razgovarale ali su čvrsto u to verovale. Crni je naravno pazio na obe,  iako se potajno plašio pomalo Julije zbog njene moći da, onako carski opasno, rikne, pretećim i strašnim glasom.

01. Mali lavić Julija

01. Mali lavić Julija

To jutro car je spavao u svojoj pećini. Bio je to pravi lavlji san. Znao je da niko neće da mu priđe i da će ga kao i uvek pustiti da spava, sve dok se sam ne probudi. Ali tog jutra je sve bilo drugačije. Prvo je osetio neki prijatan, ali nepoznat miris i za divno čudo nije se probudio. Njegova nepogrešiva čula nisu zvonila na uzbunu. Malo kasnije osetio je da ga neko vuče za uši, mislio je da sanja. U sledećem trenu neko mu je zapušio nos, nije mogao da diše. Otvorio je lagano pospane oči i ugledao nešto najlepše na svetu. Ugledao je jedno predivno malo stvorenje, nežno, mekano, umiljato, kako leži sklupčano pored njega i igra se stidljivo, bez straha, sa njegovom grivom, ušima i šapama. U prvi čas je pomislio da mu se to sve samo priviđa, a zatim da je u njegovu carsku palatu zalutalo neko malo napušteno mače. Osmotrio je bolje to milo stvorenje i pitao ga je nežno:

- Ko si ti?

Mala životinjica ga je pogledala najlepšim pogledom na svetu i rekla je samo jednu reč:

 - Tata.

Lavu kao da je nešto eksplodiralo u glavi. Od uzbuđenja nije mogao da se pomeri. Netremice je gledao u to malo stvorenje koje se uz njega privijalo i mazilo. Onjušio ga je. Taj divni miris će mu ostati u sećanju zauvek. Sada mu je bilo jasno zašto se u snu osećao tako prijatno. Pomirisao je još jednom malog lavića i onda ga je nežno liznuo. Znao je da je mala ženkica stara samo jedan dan i da je progledala ovog časa. Znači carica, lavica, je rodila lavića, ostavila ga kod njega i otišla u lov. Car je pomazio malog lavića pa ga je zatim pitao:

- Kako se zoveš?

- Julija. - odgovorila mu je mala beba-lavica.

- Julija, kako divno ime.

Lav je skupio svu snagu koju je imao da bi se pribrao, malo se zamislio, a onda dohvatio već spremnu flašicu sa mlekom i pružio malom laviću.

- Izvoli mleko, sigurno si gladna.

- Hvala tata. - rekao je lavić i uzeo mleko. Pošto je popila pola flašice mleka, Julija je sa ostatkom napunila usta i isprskala tatu po glavi. Lav se nasmejao.

- Hajde spavaj, moraš da spavaš da bi porasla. - rekao je nežno Lav.

          Celog tog dana i sledeće noći lav nije izlazio iz svojih carskih odaja. Gledao je, prosto buljio, u malog lavića koji je spavao. Ono malo vremena kada je lavić bio budan, car je koristio da bi se igrao i mazio sa njom.

          Posle nekoliko dana, kada je Julija malo ojačala, car je odlučio da je upozna sa spoljnjim svetom, a pre svega sa svojim najboljim prijateljima na dvoru.

05. Mama lavica / Carica

05. Mama lavica / Carica 

Kakva je mama lavica? Kao i sve mame i ona je najbolja na svetu. Naša mama lavica je ipak nešto posebno. Ona je vrlo lepa ali i požrtvovana majka. Nema toga što ona ne bi učinila za svoje mladunce. Mama lavica je brza i spretna. Može da ulovi, za tili čas, bilo koji plen. Stalno je u lovu sa drugim lavicama, ali uvek budno prati šta se dešava sa njenim bebama, uostalom, svi dobro znamo kako mame umeju da brinu. 
Jednom prilikom su mama lavica i njene drugarice otišle u lov i zadržale su se malo duže. Prva dva dana su protekla mirno, ali već trećeg dana u carstvu je polako počela da se oseća nervoza. Prvo je Julija, iako još mala, rekla tati: 
- Hoću mami... 
Tata je tada primirio bebu, ali je i on počeo da brine. Prolazili su sati i dani ali od čopora lavica ni traga ni glasa. Kada je prošlo sedam dana lavovi su već postali ozbiljno zabrinuti i nervozni. Osmog dana u zoru, kada su već hteli da krenu da traže svoje lavice, u podnožju planine, pored male rečice, majmun je ugledao čopor lavica kako piju vodu. Bile su vidno iscrpljene, a neke i pomalo ranjene. Majmun je brzo otrčao u dvor i preneo svima radosnu vest. Svi su se okupili, a tu je bio i Beli da pomogne, ako je neka lavica ozbiljnije povređena. Kada su došle do dvora, pozdravile su se sa svima i naravno sa svojom decom. Car ih je, pokušavajući da prikrije radost što ih vidi, pitao strogim i prekornim glasom: 
- Pa gde ste vi toliko dugo? 
Na to su se lavice zaverenički pogledale, a mama carica se samo tajanstveno nasmejala. U taj čas iz pravca rečice čula se neka buka. Svi su se okrenuli i imali su šta i da vide. Rečicu su lagano i lenjo prelazile transportne kamile. Bile su natovarene raznim stvarima koje su lavice ulovile. Kada su prišle blizu već se jasno videlo šta kamile nose. Na njihovim leđima bile su igračke za decu i ostale stvarčice koje su bile potrebne malim stvorenjima. Deca su prosto zanemela od sreće, a caru se nije skidao osmeh sa lica. 
Eto kakva je naša predivna mama lavica. 

RASPUST

Juče je u školi bio zadnji dan. Deca su se radovala. Svi su dobili dobre ocene zato što su cele godine bili dobri i vredno učili.

Danas je zvanično počeo LETNJI RASPUST.

Raspust

Danas je poslednji dan školske godine u našem životinjskom carstvu. Svi su razdragani i veseli. Leo su se obukli i krenuli u školu gde će u podnožju vodopada da bude održana bajkovita predstava za školarce. Predstava se zove ODRASTANJE U ŠUMI a treba da ukaže na sve opasnosti koje vrebaju u divljini.