06. Lovac

06. Lovac

          Kada se od središta carstva krene ka istoku, u daljini, posle mnogo reka i šuma, nalazi se veliki grad. U tom gradu, pored svih lepota, ima i jedno strašno mesto. To je zoološki vrt. Taj zoo-vrt, ma kako ga deca iz grada volela, predstavlja najveću pretnju za stanovnike životinjskog carstva. Od malena, odrasle životinje pričaju svojoj deci strašne priče o okrutnosti ljudi i o teškom životu u zoo-vrtu. Redovno decu plaše rečenicom:

- Ako ne budeš dobar, doći će ljudi i odvešće te u zoološki vrt.

Da bi situacija bila još dramatičnija pobrinuli su se ljudi koji s vremena na vreme zalaze duboko u divljinu u potrazi za retkim životinjskim vrstama, a posebno njihovim mladuncima. Da sve ne bude baš tako crno i strašno, pobrinuli su se car i njegov prijatelj Lovac. To prijateljstvo traje vrlo dugo. Kada je Lovac bio mali, sa roditeljima je krenuo na izlet u šumu. Naišla je velika oluja, izbio je i požar. Dete se izgubilo, a jadni roditelji su bezuspešno pokušavali da ga nađu. Posle deset dana potrage i najuporniji su izgubili nadu da će malog i pametnog dečaka ikada više naći. Jedino je dečakova mama potajno verovala da će se ipak dogoditi čudo i da će se njen trogodišnji sin odnekuda jednog dana pojaviti.

          Za to vreme, velika bujica je zahvatila dečaka i ponela ga prema reci. Tu su ga ugledali dabrovi i izvukli na obalu. Na obali su ga prihvatili šumski medvedi, nahranili medom, okupali i naravno javili plavom lavu, u čijem kraljevstvu se ovo i dogodilo. Plavi, već kakav je pomalo plašljiv, odmah je obavestio Sivog i ovaj je uzeo dete već posle tri dana. Dečak je bio zdrav i snažan, ali Sivi nije znao šta da radi sa njim pa je obavestio cara životinja. Car je, lično, došao po dete i odneo ga kod sebe na dvor. Dete je na dvoru provelo šest meseci i za to vreme je zavolelo sve životinje, posebno lavove. Dete je naučilo mnogo o životu životinja u divljini, a i car je od deteta naučio razne stvari. Pored ostalog, naučio je jezik kojim govore ljudi pa je mogao sa njim nesmetano da razgovara o svemu. Vreme je prolazilo i došao je trenutak da se mali bata vrati kući. Jedne letnje noći, lav odneo je dečaka u njegov grad. Te noći u dečakovoj kući nije bilo nikoga osim njegove mame. Lav je lagano otvorio vrata i ušao u kuću. Na njegovim leđima udobno je sedeo dečak, držeći se malim ručicama za lavlju grivu. Mama se nije uplašila već je samo ustala, prihvatila dečaka u naručje i tiho rekla:

- Znala sam da ćeš se jednom vratiti.

Dečak je, po prvi put za šest meseci, pustio suzu niz svoje nežno lice preplanulo od sunca i života u divljini. Lav je sve nemo posmatrao. Mama se onda okrenula prema lavu, prišla mu je i nežno ga zagrlila.

- Vi ste gospodine lave spasili moje dete?  - pitala je majka, ne očekujući odgovor.

- Da. - odgovorio je ljudskim jezikom lav. Mama ga je začuđeno pogledala.

- Pa čime da vas poslužim? Sigurno ste gladni a ja ne znam šta jedu lavovi. - pomalo već zbunjeno izusti mama.

- Palačinke sa džemom i mleko bi bili sasvim u redu. - rekao je lav.

- Toliko puta sam o tim vašim palačinkama slušao od vašeg sina.

Mama je na to prasnula u neobuzdani smeh od radosti i od neverice, kako je moguće da lav govori kao čovek?

          Kasnije je mali bata porastao. Postao je veterinar, lečio je bolesne životinje, a bio je i lovac koji nikada nije pucao na životinje. Trudio se da ih obavesti ili bar uplaši kako bi na vreme pobegle. Sa lavom je ostao u stalnom kontaktu. Dopisivali bi se redovno, slali poruke jedan drugom, a neretko su se i viđali, uvek vodeći računa da njihovo prijateljstvo ostane tajna kako za ljude tako i za životinje.