12. Julija i Lovac

12. Julija i Lovac

          Lovac i lav su se sve češće sastajali. Obično je Lovac dolazio kod lava jer je tako bilo bezbednije za sve. U gradu su se dešavale neke promene. Lovac je preko svojih prijatelja saznao da novi direktor zoo-vrta namerava da nabavi još životinja, pa je o tome obavestio lava. Morali su da smisle način kako da spreče veliku hajku na bespomoćne životinje. Ti česti sastanci nisu mogli da prođu neprimećeno. Julija se pitala sa kim to tata razgovara i po nekoliko sati. Kada se jedan sastanak odužio do kasno u noć Julija više nije mogla da izdrži već je, i pored svih zabrana, prevladala dečija radoznalost. Prišla je vratima i ušla u tatinu radnu sobu. Kada je ugledala Lovca prilično se iznenadila. Upitala je uzbuđenim glasom:

- Šta ovaj „Ljud“ traži ovde?

Lovac i lav su se pogledali i nasmejali. Prvi je od stola ustao lovac i mekanim korakom krenuo je prema Juliji. Prilazio je Juliji lagano a kada joj se sasvim približio obratio joj se lavovskim jezikom:

- Ja sam Lovac iz grada, inače prijatelj tvog tate. Nemoj da se plašiš.

- A ko je rekao da se ja plašim? - ponosno će Julija.

- Nego tata, daj ovome „Ljudu“ da jede i pije, neka se odmori pa vrati u grad odakle je i došao.

Sada su se već obojica, i Lovac i tata slatko nasmejali. Lovac je od lava čuo da je Julija potpuno poseban lavić ali da je ovako otresita sa samo nekoliko meseci to nije mogao da veruje. Tata je prišao Juliji, nežno je pomazio i objasnio joj sasvim ozbiljno o čemu razgovaraju Lovac i on. Julija je pažljivo slušala tatu i kada je on završio samo je rekla: - Taj problem moramo nekako da rešimo.

Tih dana dugo su razgovarali o svemu i na kraju su se dogovorili da je najbolje da Julija sa lovcem krene u grad i sama vidi kako je tamo. Zaključili su da će to biti mnogo manje upadljivo od eventualnog odlaska velikog lava. Julija je još uvek, na prvi pogled, mogla da prođe kao malo veći kućni ljubimac.

          Lovac i Julija su se prevezli do periferije grada i tu su sačekali veče da bi neprimećeno došli do lovčeve kuće. Lovac je u kući živeo sam. Kuća je bila mala ali vrlo udobna. Imala je tri sobe, kuhinju, kupatilo, ostavu i podrum. Oko kuće je bilo prilično veliko dvorište sa raznim rastinjem. Dvorište je bilo ograđeno  visokim zidom koji je sprečavao radoznale poglede.

          Kada su ušli u dvorište i zatvorili kapiju lovac je svečano rekao:

- Pa gospođice Julija, poštovana princezo, vaše visočanstvo, izvolite u moj dvor.

Julija nije shvatila šalu već se zaista prva zaputila ka vratima kuće. Kada su ušli u kuću Julija se naglo promenila. Od one ozbiljne i otresite Julije koja je ravnopravno razgovarala o problemima koji mogu da se dogode, nije ostao ni trag. Julija ja sada bila mala umiljata maca, mali lavić kome je potrebna sva nega ovog sveta. Ipak je ona bila skoro beba. Nije se postavljalo pitanje gde će ko da spava. Posle kupanja, tačnije kada je lovac okupao prvo Juliju pa sebe, Julija se onako sva čista i mirišljava, odmah zavukla u krevet, ispod pokrivača i prilepila potpuno za Lovca. Lovac se u prvi mah iznenadio ali onda je pomazio Juliju, dao joj mleko i ubrzo zaspao. Ujutru je Lovac prvi ustao. Spremio je doručak, a Julija je još uvek spavala. Kada se najzad probudila, umila i doručkovala Lovac joj je objasnio da mora na posao. Rekao joj da ne otvara vrata nikome i da niko neće dolaziti. Lovac je otišao, a Julija ostala da razgleda svoj novi, privremeni dom. Nije prošlo mnogo vremena a začulo se zvono na ulaznim vratima. Julija se nije uplašila već je samo tiho kliznula nazad u krevet ispod pokrivača. Posle još jednog zvona začulo se otključavanje brave na vratima. Julija je ispravno zaključila da se ne radi o neprijatelju već da je Lovac zaboravio da joj kaže da još neko ima ključ od kuće. Tako je i bilo. U sobi se pojavila žena srednjih godina, prijatne spoljašnosti. Po pokretima i metli koju je nosila, Julija je odmah shvatila da se radi o Lovčevoj kućnoj pomoćnici. Rešila je da se malo našali sa njom. Ukočila se cela u krevetu izigravajući lutku. Žena je odmah primetila nekoga u krevetu i glasno je uzdahnula:

- O bože, kako sam se uplašila! Vidi ti Lovca, potpuno je podetinjio. Spava u krevetu sa lutkom i to još sa lutkom malog lava. Ta njegova opsednutost lavovima stvarno nema granice. - rekla je domaćica i pružila ruku prema ,,lutki,,.

Julija se tada malo izmakla i blago zarežala. Domaćica se ukočila na tren, ali je mislila da joj se pričinilo. Ponovo je pružila ruku ka Juliji ali ovaj put je i gledala u njenom pravcu. Kada je ženina ruka već trebalo da dotakne Juliju ona je naglo ustala na noge i ispustila opasan ,,lavlji,, zvuk. Domaćica za malo što nije pala u nesvest od iznenađenja i straha. Hitro je odskočila od kreveta i pobegla u kuhinju. Popela se na sudoperu a u ruci je, kao neko oružje, držala metlu. U tom borbenom položaju je i sačekala Lovca koji se, srećom, kući vratio posle svega sat vremena. Lovac se pravdao domaćici, a Julija je već našla način da se mazi sa ipak dobrom i poštenom ženom.

          Julija je tako stekla i drugog prijatelja među ljudima, a žena je bezgranično zavolela najnežnijeg i najpitomijeg malog lava na svetu.

11. Stari Julijin štos

11. Stari Julijin štos

          Kada je Julija bila još sasvim mala vrlo često se zavlačila kod tate u krevet. Tu je lepo spavala, a kada joj se nije spavalo zabavljala se i igrala. Tata je ili spavao ili dremao, a nekada se i igrao sa Julijom. Julija je ubrzo shvatila da lavovi imaju jako razvijeno čulo mirisa, da im je dovoljno da samo jednom nekoga pomirišu i da taj miris kasnije pamte zauvek. Ono što je Juliju iznenadilo je da lavovi nikada ne pamte svoj sopstveni miris. To je Juliji poslužilo za jednu nesvakidašnju igru koja joj je uvek bila zabavna a kojoj je kasnije naučila i sve ostale male laviće.

          Julija se uvukla pored tate u krevet u kome je on čvrsto spavao. Lav je osetio nečije prisustvo. Ne budeći se i ne otvarajući oči, samo je onjušio pridošlicu i sve oko sebe. U snu je shvatio da je to Julija i da nema opasnosti. Ali šta se dosetila Julija? Svojim malim ručicama je nekako uspela da podigne tešku lavovsku šapu i da mu je poturi pod nos. Lav je prvo malo frknuo ali Julija je bila uporna i ponovo je protrljala lavu nos sa njegovom šapom. Lav je odjednom iznenađen, još u snu, reagovao instktivno na nepoznat miris i svojim velikim i opasnim zubima ugrizao sopsvenu ruku. Kada je osetio bol naglo se probudio. Imao je šta i da vidi: SAM SEBE JE UJEO! Julija se slatko kikotala, a lav je tek tada shvatio da je to dečija šala koje se dosetila njegova pametna devojčica. Julija je ovo iznova ponavljala sve dok nije porasla i ovaj način za buđenje lava uvek je bio uspešan i zabavan. Kasnije su to nastavili da rade i drugi mali lavići.

10. Proleće sreće

10. Proleće sreće

          Rano proleće koje je zakucalo na vrata carstva nije najavljivalo toliko radosti i promena koje su se dogodile. Nešto ranije te godine, car se oženio divnom lavicom i ubrzo su dobili Juliju i Lolu i nestašnog muškog lavića, Leona. Ni venčanje cara nije nagoveštavalo toliko novosti. Lavovi i većina životinja ne prave velika slavlja povodom venčanja. Za razliku od ljudi, oni su prilično stidljivi i skromni pa se i venčavaju tiho bez ceremonija i proslava.

          Te godine je stasala jedna generacija lavova koja je po mnogo čemu bila posebna. Svima je došlo vreme za ženidbu. Crni se oženio sa crnom lavicom koja je imala belu tačku na vratu i dobili su malog đavolka, muškog crnog lavića. On je bio toliko nemiran da je već drugog dana otišao nekuda i tek posle nekoliko dana se vratio. Sivi i Beli su se oženili lavicama koje su bile rođene sestre. Sivi se oženio sivom lavicom koja je imala bele tufne, a Beli sa njenom sestrom belom, koja je imala sive tufne. Sivi i njegova lavica su dobili dečaka a Beli devojčicu i dečaka koji su bili toliko slatki i beli da su ih svi u carstvu nazivali Jastučići. Plavi i njegova lavica su dobili plavog lava, dečaka. Plavi, ionako, stidljiv i plašljiv, ako to sme da se kaže za jednog lava, nestao je i nije se pojavljivao sedam dana. Tada su, prvi put, mnogi pomislili da on nije nikuda otišao već da je jednostavno postao nevidljiv. Tako su po carstvu i počele da kruže priče o plavom da on kada želi može da postane nevidljiv. Car je za to znao, a znao je i pravu istinu. Plavi je postajao nevidljiv samo kada se uplaši. To se nije dešavalo često ali se ipak dešavalo. Tog proleća se oženio i vuk, vođa čopora vukova, i ubrzo je dobio sina Vučka. Bilo je još bezbroj venčanja i mnogo beba se ubrzo rodilo ali sve je to prošlo nekako tiho i dostojanstveno. Ono što je zaista protreslo životinjsko carstvo je ,,venčanje veka,,. To je bila svadba roze lavova. Roze kralj je proglasio opštenarodno vezelje i praznik u trajanju od dvadeset dana. Pozvao je preko hiljadu gostiju iz celog carstva. Pozvao je, što je potpuno nezamislivo, čak i desetak ljudi na svoju svadbu. Svi gosti su dobili poklone i zasebne sobe u kojima su bili smešteni. Hrane i pića je bilo u izobilju. Sve to je organizovala kornjača sa svojim pomoćnicima. Kornjaća tvrdi da nikada takvo slavlje nije videla nigde. Bilo je tu muzike, plesa, pevanja i svake druge vrste zabave. Car je bio na svadbi i lepo se proveo ne zamerajući ništa roze lavu. Suviše ga je dobro poznavao. Dvadesetog dana slavlja gosti i domaćini, već vidno umorni, rešili su da se proslava privede kraju. Polako se slavlje završavalo, gosti su se razilazili a roze kralj i njegova kraljica su ubrzo, posle par meseci, dobili malu roze pricezu Roziku. Rozika je bila mala ženkica sa dugim trepavicama i divnim očima. Krzno joj je bilo svilenkasto, meko i mirišljavo. Izgledala je potpuno nestvarno. Mama joj je odmah obukla haljinicu i četiri male udobne cipelice. Rozika se potpuno razlikovala od drugih lavića ali i celo roze kraljevstvo se razlikovalo od drugih delova carstva. U roze kraljevstvu su životinje pratile poslednju modu. Ženke su išle kod frizera, šminkale se i lakirale nokte, a muškarci su se bavili sportom i pretežno zabavljali. Niko nije išao u lov. Hranili su se slično ljudima, kupovali su namirnice u prodavnicama kojih je bilo nekoliko u roze kraljevstvu.

          Sve ovo je car znao i tolerisao. Ipak je rešio da, kada se završi gužva oko svadbe i rođenja Rozike, malo porazgovara sa Roze lavom i dogovori se, da stvari probaju da vrate u normalu. Znao je da će to ići teško ali je morao da pokuša. Sada je caru bilo najvažnije da se u carstvu rodilo toliko malih životinjica. Radovao se što će njegove kćerke, Julija i Lola, imati drugare baš kao što ih je i on imao, kada je bio mali.

09. Pustinjski skočiguz

09. Pustinjski skočiguz

          U delu carstva koje iz savane prelazi u pustinju živi jedno neobično stvorenje, pustinjski skočiguz. Skočiguz je veličine osrednje veverice i liči na pudlicu. Ima žućkasto gusto krzno i prilično je čudna i plašljiva životinja. Ono po čemu se svakako razlikuje od drugih životinja je to što uvek posle desetak koraka on iznenada odskoči unazad i to tako što se odbaci prednjim nogama. U carstvu postoji mnoštvo nepoznatih vrsta, ali ono što još izdvaja pustinjskog skočiguza od drugih je njegova strast da prenosi vesti sa jednog na drugi kraj carstva. Nekada, pogotovu ako je još mlad, te vesti potpuno izgube svaki smisao, ali ako je skočiguz odrastao i obrazovan, on je u stanju da bez greške zapamti i poruku dugačku dva sata i da je posle nekoliko dana napornog putovanja prenese onome kome je namenjena bez i jedne greške.

          Za našeg skočiguza Skočka je tako vezana jedna priča. Kada je Skočko bio mali stalno je prisluškivao šta govore starije životinje i onda je to bez ikakvog reda prenosio na druge delove carstva. Jednom je Skočko rekao vukovima da se sprema velika hajka na njih. Vukovi su se uplašili i uzvrteli, ali od hajke nije bilo ništa. Drugom prilikom je Skočko uspaničio sve ptice jer im je preneo kako je car zabranio pticama da lete, a car je, u stvari, grdio decu što se penju na visoko drveće. Sigurno najinteresantniji događaj iz Skočkove mladosti je onaj kada se čitavo carstvo punih deset dana pripremalo da se odbrani od ogromne vodene stihije. A šta se zaista dogodilo? Naš drugar Skočko je prisluškivao slonove dok su razgovarali. Baš negde u to vreme slonica je rodila žensko slonče i dala joj ime Damba. Mama i tata slon su zabrinuto razgovarali o svojoj Dambi jer je ona bila, za pojmove slonova, kao mrav. Tata je u jednom trenu rekao mami slonici:

- Eto šta može da se dogodi, dolazi vreme kiša i reka će nadoći. Moramo da pazimo na Dambu da se ne udavi.

Skočiguz je to čuo. Razmišljao je... Koliko će to reka morati da nadođe da bi potopila jednog slona? Kako će se u tom slučaju spasiti ostale životinje mnogo manje od slona? Odmah je potrčao u druge delove carstva i svima razglasio da se sprema ogroman potop i da su čak i najveće životinje, slonovi, u strahu. Zavladala je ogromna panika ali se sve, na sreću, za neko vreme smirilo. Poplava se nije dogodila i na sve ovo se brzo zaboravilo.     

          Skočko je porastao u ozbiljnog i odgovornog skočiguza i postao je glavni kurir na dvoru.

08. Jezero istine

08. Jezero istine

          U samom središtu životinjskog carstva nalazi se prelepo malo jezero koje je među životinjama poznato kao Jezero istine. Sa leve strane jezera, prema istoku, pruža se nepregledna stepa, a u daljini počinje kraljevstvo plavog lava. Sa desne strane je pustinja. Na jugu su prelepi pašnjaci, a u daljini brežuljci. Kada bi se od jezera krenulo ka severu, prvo bi se došlo do velike šume, pa do planina, gde se nalazi i carski dvorac. Ako bi prešli preko planina i nastavili na sever, došli bi do Kristalne reke. Tu negde već počinje divno i čudesno kraljevstvo roze lavova.

          Mnogi stanovnici carstva, a posebno deca, često se pitaju zašto je jezero baš dobilo ime Jezero istine? Na to niko ne zna tačan odgovor. Stari slonovi pričaju da je tu nekada bio izvor a svako ko popije vodu sa tog tog izvora može da postavi jedno pitanje i da će voda svojim žuborom da mu odgovori. Tu legendu je izgleda čuo i Crni pa je krenuo na jezero. Sve bi se na tome i završilo da u isto vreme na jezero nije krenuo i Sivi. Iako su oni tada bili još mali, među njima je već postojalo rivalstvo. Sivi je stigao na jezero sat vremena pre Crnog, prošetao se, pio vodu i zavirio u svaki žbun i stenu u okolini jezera. On nije verovao u legendu o Jezeru istine. Oko podne Sivi je čuo krckanje grančica u obležnjem šipražju i brzo se sakrio iza velike stena odmah pored plaže, tik do mesta gde životinje obično piju vodu. Pritajio se i čekao. Ništa se više nije čulo osim tihog zvuka povetarca. Prošao je čitav sat ali se iz šipražja niko nije pojavio. Sivi je i dalje pritajen čekao. Zaustavljao je dah da ne bi nezvanom gostu otkrio svoje prisustvo. Posle tri sata čekanja iz šipražja se ponovo čulo krckanje grančica. Pojavila se neka nestvarna senka, a odmah zatim Sivi je ugledao konture Crnog koji se, kao i uvek, približavao pojilu lagano, nečujno i obazrivo. Kada se Crni uverio da nikoga nema u blizini, prišao je jezeru i napio se dobro vode. Crni je gledao u površinu jezera svojim znatiželjnim dečijim očima. Tada se iz jezera začuo duboki glas:

- Heeej, sada kada si se napio vode postavi mi pitanje.

Crni se prvo trgao, pogledao unaokolo i pošto se uverio da nema nikoga, prišao bliže vodi ali i steni iza koje se krio Sivi. Crni se malo počešao po glavi pa stidljivo upita:

- Reci mi Jezero, kako mogu da skočim na oblake i da po njima hodam?

Sivi za malo što nije prasnuo u smeh ali se suzdržao, pribrao i opet prerušenim glasom odgovorio:

- Moooraš više da se trudiš da bi skočio na oblake. Moooraš da se popneš na planinu i da sa visokih stena skočiš na oblake.

Crni je i dalje sa nevericom gledao u jezero i brzo se hodajući unazad, vidno uznemiren, udaljio od jezera u pravcu šipražja i dalje prema šumi. Posle nekog vremena Sivi više nije mogao da izdrži već je, iako sam, počeo da se grohotom smeje. Smejao se celim putem do dvora, ali nikome nije ispričao o događaju koji se tada desio. Prolazili su dani, a Crni se sve ređe pojavljivao među drugim lavovima. Ponekad bi dolazio vidno ranjen i ugruvan da mu Beli previje rane i onda bi ponovo nestajao u pravcu sve viših i viših planina. Sivi je znao o čemu se radi ali nikome nije govorio. Vremenom je Crni zaboravio na događaj na jezeru, a odavno je prestao i da pokušava da skoči na oblake. Porastao je i to je ostalo iza njega. Taj događaj bi ostao tajna i zaboravio bi se da jednog dana Julija sa Sivim nije otišla na to isto jezero. Kada su došli do jezera i napili se vode začuo se zvonki glasić koji se mešao sa sa žuborom. Sivi se ukočio od straha misleći da nekoga ima u blizini i da neko sa njim zbija šalu isto onako kako se pre mnogo godina on našalio sa Crnim. Ali ovoga puta nikoga nije bilo u blizini. Julija je prišla jezeru i osluškivala šta to jezero govori. Onda je glas postao razgovetniji, jezero je govorilo:

- O, sivi moćni lavu! Ispričaj Juliji kakvu si neumesnu šalu napravio, ovde na jezeru, pre mnogo godina.

Sivi prosto nije mogao da diše. Julija je odskočila od jezera prema Sivom i zakliktala:  

- Ispričaj mi, ispričaj mi...

Sivi nije imao kud, pa je Juliji ispričao priču o Jezeru Istine i Crnom i kako ga je on prevario da skače sa stena na oblake. Julija se slatko kikotala.

          Da li je i ovoga puta neko bio sakriven iza stene, možda Julijin tata ili Lola, ili je stvarno Jezero istine progovorilo to će ostati zauvek tajna.