06. Lovac

06. Lovac

          Kada se od središta carstva krene ka istoku, u daljini, posle mnogo reka i šuma, nalazi se veliki grad. U tom gradu, pored svih lepota, ima i jedno strašno mesto. To je zoološki vrt. Taj zoo-vrt, ma kako ga deca iz grada volela, predstavlja najveću pretnju za stanovnike životinjskog carstva. Od malena, odrasle životinje pričaju svojoj deci strašne priče o okrutnosti ljudi i o teškom životu u zoo-vrtu. Redovno decu plaše rečenicom:

- Ako ne budeš dobar, doći će ljudi i odvešće te u zoološki vrt.

Da bi situacija bila još dramatičnija pobrinuli su se ljudi koji s vremena na vreme zalaze duboko u divljinu u potrazi za retkim životinjskim vrstama, a posebno njihovim mladuncima. Da sve ne bude baš tako crno i strašno, pobrinuli su se car i njegov prijatelj Lovac. To prijateljstvo traje vrlo dugo. Kada je Lovac bio mali, sa roditeljima je krenuo na izlet u šumu. Naišla je velika oluja, izbio je i požar. Dete se izgubilo, a jadni roditelji su bezuspešno pokušavali da ga nađu. Posle deset dana potrage i najuporniji su izgubili nadu da će malog i pametnog dečaka ikada više naći. Jedino je dečakova mama potajno verovala da će se ipak dogoditi čudo i da će se njen trogodišnji sin odnekuda jednog dana pojaviti.

          Za to vreme, velika bujica je zahvatila dečaka i ponela ga prema reci. Tu su ga ugledali dabrovi i izvukli na obalu. Na obali su ga prihvatili šumski medvedi, nahranili medom, okupali i naravno javili plavom lavu, u čijem kraljevstvu se ovo i dogodilo. Plavi, već kakav je pomalo plašljiv, odmah je obavestio Sivog i ovaj je uzeo dete već posle tri dana. Dečak je bio zdrav i snažan, ali Sivi nije znao šta da radi sa njim pa je obavestio cara životinja. Car je, lično, došao po dete i odneo ga kod sebe na dvor. Dete je na dvoru provelo šest meseci i za to vreme je zavolelo sve životinje, posebno lavove. Dete je naučilo mnogo o životu životinja u divljini, a i car je od deteta naučio razne stvari. Pored ostalog, naučio je jezik kojim govore ljudi pa je mogao sa njim nesmetano da razgovara o svemu. Vreme je prolazilo i došao je trenutak da se mali bata vrati kući. Jedne letnje noći, lav odneo je dečaka u njegov grad. Te noći u dečakovoj kući nije bilo nikoga osim njegove mame. Lav je lagano otvorio vrata i ušao u kuću. Na njegovim leđima udobno je sedeo dečak, držeći se malim ručicama za lavlju grivu. Mama se nije uplašila već je samo ustala, prihvatila dečaka u naručje i tiho rekla:

- Znala sam da ćeš se jednom vratiti.

Dečak je, po prvi put za šest meseci, pustio suzu niz svoje nežno lice preplanulo od sunca i života u divljini. Lav je sve nemo posmatrao. Mama se onda okrenula prema lavu, prišla mu je i nežno ga zagrlila.

- Vi ste gospodine lave spasili moje dete?  - pitala je majka, ne očekujući odgovor.

- Da. - odgovorio je ljudskim jezikom lav. Mama ga je začuđeno pogledala.

- Pa čime da vas poslužim? Sigurno ste gladni a ja ne znam šta jedu lavovi. - pomalo već zbunjeno izusti mama.

- Palačinke sa džemom i mleko bi bili sasvim u redu. - rekao je lav.

- Toliko puta sam o tim vašim palačinkama slušao od vašeg sina.

Mama je na to prasnula u neobuzdani smeh od radosti i od neverice, kako je moguće da lav govori kao čovek?

          Kasnije je mali bata porastao. Postao je veterinar, lečio je bolesne životinje, a bio je i lovac koji nikada nije pucao na životinje. Trudio se da ih obavesti ili bar uplaši kako bi na vreme pobegle. Sa lavom je ostao u stalnom kontaktu. Dopisivali bi se redovno, slali poruke jedan drugom, a neretko su se i viđali, uvek vodeći računa da njihovo prijateljstvo ostane tajna kako za ljude tako i za životinje.

07. Lola

07. Lola

          Julija je rasla u pravu lavicu. Iako je još bila beba, svi su mogli da zapaze da je izuzetno lepa i pametna.  Pored toga ona je bila i dobra, sa istančanim osećajem za pravednost. Imala je oko tri meseca kada je saznala od mame da će uskoro da dobije brata ili sestru. Tata lav za to nije znao, takav je bio običaj kod lavova. Iako je Julija najviše vremena provodila na dvoru sve češće je želela da sa velikim lavicama ide u lov, a to je malim lavićima bilo izričito zabranjeno. Pravi razlog odlaska u lov sa mamom bila je želja da razgovara sa njom o bebi koja je na putu. Jedne noći Julija se iskrala iz svoje sobe i izašla ispred dvora da sačeka lavice koje su se vraćale iz lova. Negde posle ponoći, u gluvo doba, videla je čopor lavica kako se vraća kući. Odmah im je prišla i skočila na mamu lavicu. Mama je nežno zarežala i pronicljivo pogledala Juliju upitavši je:

- Reci mi mila, šta se mota u toj tvojoj maloj glavici? Mamu ne možeš da prevariš. Šta muči moju malu bebu?

Julija je pocrvenela od stida i dublje se zavukla u mamino meko krzno.

- Reći ću ti kada odemo u tvoju sobu. - prošaputa Julija.

Kada su legle Julija je progovorila:

- Mama ja znam da ću da dobijem batu ili seku. Molim te mamice, ako rodiš devojčicu, daj joj ime Lola.

Mama je začuđeno pogledala Juliju.

- Ali zlato, zašto baš to ime?

-Ne znam mamice, ali molim te neka se zove Lola.

Ni sama Julija nije znala zašto joj je to bilo baš toliko važno. Mama je pomazila Juliju, poljubila je i nežno rekla:

- Nemoj da brineš. Mirno spavaj i sanjaj svoju malu sestricu Lolu.

Julija je sva uzdrhtala od sreće, okrenula se na drugu stranu i odmah zaspala.

          Za nekoliko dana mala Lola je došla na svet. Bio je to jedan zdrav i lep lavić. Tata i Julija su se po celi dan igrali sa Lolom. Razlika između Julije i Lole je bila oko četiri meseca. Lav je znao da kada porastu, da će retko moći da ih razlikuje. I karakteri su im bili slični. Sličnost je bila tolika da razlike skoro i nije bilo. Među njima nikada nije bilo ljubomore. Ljubomora je inače među lavovima vrlo retka. Julija je mislila da je Lola najlepša lavica na svetu, a Lola je bila prosto ubeđena da je Julija ta koja je najlepša i najbolja. O tome nisu razgovarale ali su čvrsto u to verovale. Crni je naravno pazio na obe,  iako se potajno plašio pomalo Julije zbog njene moći da, onako carski opasno, rikne, pretećim i strašnim glasom.

01. Mali lavić Julija

01. Mali lavić Julija

To jutro car je spavao u svojoj pećini. Bio je to pravi lavlji san. Znao je da niko neće da mu priđe i da će ga kao i uvek pustiti da spava, sve dok se sam ne probudi. Ali tog jutra je sve bilo drugačije. Prvo je osetio neki prijatan, ali nepoznat miris i za divno čudo nije se probudio. Njegova nepogrešiva čula nisu zvonila na uzbunu. Malo kasnije osetio je da ga neko vuče za uši, mislio je da sanja. U sledećem trenu neko mu je zapušio nos, nije mogao da diše. Otvorio je lagano pospane oči i ugledao nešto najlepše na svetu. Ugledao je jedno predivno malo stvorenje, nežno, mekano, umiljato, kako leži sklupčano pored njega i igra se stidljivo, bez straha, sa njegovom grivom, ušima i šapama. U prvi čas je pomislio da mu se to sve samo priviđa, a zatim da je u njegovu carsku palatu zalutalo neko malo napušteno mače. Osmotrio je bolje to milo stvorenje i pitao ga je nežno:

- Ko si ti?

Mala životinjica ga je pogledala najlepšim pogledom na svetu i rekla je samo jednu reč:

 - Tata.

Lavu kao da je nešto eksplodiralo u glavi. Od uzbuđenja nije mogao da se pomeri. Netremice je gledao u to malo stvorenje koje se uz njega privijalo i mazilo. Onjušio ga je. Taj divni miris će mu ostati u sećanju zauvek. Sada mu je bilo jasno zašto se u snu osećao tako prijatno. Pomirisao je još jednom malog lavića i onda ga je nežno liznuo. Znao je da je mala ženkica stara samo jedan dan i da je progledala ovog časa. Znači carica, lavica, je rodila lavića, ostavila ga kod njega i otišla u lov. Car je pomazio malog lavića pa ga je zatim pitao:

- Kako se zoveš?

- Julija. - odgovorila mu je mala beba-lavica.

- Julija, kako divno ime.

Lav je skupio svu snagu koju je imao da bi se pribrao, malo se zamislio, a onda dohvatio već spremnu flašicu sa mlekom i pružio malom laviću.

- Izvoli mleko, sigurno si gladna.

- Hvala tata. - rekao je lavić i uzeo mleko. Pošto je popila pola flašice mleka, Julija je sa ostatkom napunila usta i isprskala tatu po glavi. Lav se nasmejao.

- Hajde spavaj, moraš da spavaš da bi porasla. - rekao je nežno Lav.

          Celog tog dana i sledeće noći lav nije izlazio iz svojih carskih odaja. Gledao je, prosto buljio, u malog lavića koji je spavao. Ono malo vremena kada je lavić bio budan, car je koristio da bi se igrao i mazio sa njom.

          Posle nekoliko dana, kada je Julija malo ojačala, car je odlučio da je upozna sa spoljnjim svetom, a pre svega sa svojim najboljim prijateljima na dvoru.

05. Mama lavica / Carica

05. Mama lavica / Carica 

Kakva je mama lavica? Kao i sve mame i ona je najbolja na svetu. Naša mama lavica je ipak nešto posebno. Ona je vrlo lepa ali i požrtvovana majka. Nema toga što ona ne bi učinila za svoje mladunce. Mama lavica je brza i spretna. Može da ulovi, za tili čas, bilo koji plen. Stalno je u lovu sa drugim lavicama, ali uvek budno prati šta se dešava sa njenim bebama, uostalom, svi dobro znamo kako mame umeju da brinu. 
Jednom prilikom su mama lavica i njene drugarice otišle u lov i zadržale su se malo duže. Prva dva dana su protekla mirno, ali već trećeg dana u carstvu je polako počela da se oseća nervoza. Prvo je Julija, iako još mala, rekla tati: 
- Hoću mami... 
Tata je tada primirio bebu, ali je i on počeo da brine. Prolazili su sati i dani ali od čopora lavica ni traga ni glasa. Kada je prošlo sedam dana lavovi su već postali ozbiljno zabrinuti i nervozni. Osmog dana u zoru, kada su već hteli da krenu da traže svoje lavice, u podnožju planine, pored male rečice, majmun je ugledao čopor lavica kako piju vodu. Bile su vidno iscrpljene, a neke i pomalo ranjene. Majmun je brzo otrčao u dvor i preneo svima radosnu vest. Svi su se okupili, a tu je bio i Beli da pomogne, ako je neka lavica ozbiljnije povređena. Kada su došle do dvora, pozdravile su se sa svima i naravno sa svojom decom. Car ih je, pokušavajući da prikrije radost što ih vidi, pitao strogim i prekornim glasom: 
- Pa gde ste vi toliko dugo? 
Na to su se lavice zaverenički pogledale, a mama carica se samo tajanstveno nasmejala. U taj čas iz pravca rečice čula se neka buka. Svi su se okrenuli i imali su šta i da vide. Rečicu su lagano i lenjo prelazile transportne kamile. Bile su natovarene raznim stvarima koje su lavice ulovile. Kada su prišle blizu već se jasno videlo šta kamile nose. Na njihovim leđima bile su igračke za decu i ostale stvarčice koje su bile potrebne malim stvorenjima. Deca su prosto zanemela od sreće, a caru se nije skidao osmeh sa lica. 
Eto kakva je naša predivna mama lavica. 

RASPUST

Juče je u školi bio zadnji dan. Deca su se radovala. Svi su dobili dobre ocene zato što su cele godine bili dobri i vredno učili.

Danas je zvanično počeo LETNJI RASPUST.

Raspust

Danas je poslednji dan školske godine u našem životinjskom carstvu. Svi su razdragani i veseli. Leo su se obukli i krenuli u školu gde će u podnožju vodopada da bude održana bajkovita predstava za školarce. Predstava se zove ODRASTANJE U ŠUMI a treba da ukaže na sve opasnosti koje vrebaju u divljini.

HAJDUCI Branoslav Nušić 1864-1938

HAJDUCI Branoslav Nušić 1864-1938

1.Uvod

Roman Branislava Nušića Hajduci opisuje njegove doživljaje iz detinjstva. Roman je pun komičnih situacija. Doživljaji dece na obali Dunava zabavni su ali I poučni.

2.Razrada

Tema romana: Grupa dečaka u potrazi za avanturom odlučuje da napravi družinu i da zajedno odu u hajduke.

Fabula: Roman Hajduci počinje sa upoznavanjem glavnih likova kroz priču o hrastu koji je na obalu izbacio Dunav. Sedmorica dečaka su svoje slobodno vreme provodili na tom hrastu maštajući o raznim stvarima. Jednog dana jedan od njih Čeda Brba je došao sa idejom da idu u Hajduke. Ostali dečaci su ga ubeđivali da ne ide u hajduke I da to rade zli ljudi ali Čeda je bio uporan. Na kraju su svi dečaci prihvatili da idu u hajduke da ne bi među sobom ispali kukavice. Za arambašu su izabrali Čedu Brbu.

Prvu noć u hajducima su se dogovorili da napadnu putnička kola. Nije im uspelo jer su se upašili magarca. Tu noć nisu mogli da spavaju pa je svako ispričao po jednu svoju priču. Te priće koje su prićali dečaci nemaju mnogo veze sa temom romana I fabulom ali svaka priča sadrži poućnu poruku.

Brbina priča. Bila je o caru koji je želeo da nađe odgovor na tri pitanja – kada je čovek najjači, kako da izbegne smrt, i da li treba da sluša savete prijatelja. Car se preobukao u prosjaka i našao dete Marka Kraljevića. Marko mu je odgovorio da je čovek najjači kad brani pravdu, da živi posle smrti, ako je činio dobra dela i da je dobro slušati savete prijatelja jer retko ko voli da vidi svoje mane.

Gluvaćeva priča. U priči se radi o mladiću koji je u planinama čuvao koze i koji je jedan cvet spasio da ga koza ne pojede a kasnije ga je negovao i zalivao. Jednog dana je oluja polomila cvet i on ga je našao u šumi, doneo ga je kući i stavio u vodu. Te noći je sanjao starca koji mu je rekao da će na mestu gde je bio cvet da nađe blago. Blago je bilo tamo ali mladić nije hteo da ga uzme jer nije bilo njegovo. Kada se vratio kući video je da se cvet pretvorio u prelepu devojku koja je nastala iz suze njene majke carice koju je otac oterao a da je blago njeno .Devojka mu je rekla da je sve blago njegovo, jer je ona njegova pošto joj je jedini prišao, negovao je i voleo.

Trtina priča. Trta je sanjao da je car i da čini dobra dela. Poželeo je bombone, tortu i kočije. Bombone je u snu pojeo a kada je trebalo da jede tortu probudio se. Ispričao je služavki san i ona mu je rekla da će da mu se desi nešto lepo i da će to brzo da se dogodi. Tog dana je njegov tata sreo profesora koji mu je o trti ispričao sve najgore. Tata ga je prebio kada je došao kući. Kada je pitao služavku zašto je pogrešno protumačila san ona mu je rekla da je pogodila jednu stvar, a to je da će se sve vrlo brzo desiti.

Vrapčeva priča. To je priča o mišu koji je hteo da izda svoje drugove miševe da ih mačak pojede a da za uzvrat mačak njega ne dira. Miš je doveo svoje drugove miševe i rekao im kako je mačak pijan. Izašao je iz rupice i popeo se mački na glavu. Mačak ga je tada zgrabio i rekao  da neće dirati druge miševe, ali da će njega da pojede jer je izdao svoje drugove i da zna da će tako sutra izdati i njega. ( Izdajica je najveći od svih zločinaca). I pojeo ga je.

Cvrcina priča. To je priča o njegovom bratu Peri koji je krenuo da čupa kose sestrinim lutkama. Majka ga je videla i istukla, a sestra se jako naljutila. Pošto je bio lažov Pera je ubedio sestru da su se lutke same počupale jer su se posvađale.

Dronjina priča. Bio je jednom čovek koji je mnogo radio i koji se obogatio.Brinuo je za vaspitanje svog sina pa je jednu noć blago zazidao u zidove a sinu je rekao da su opljačkani. Sinu je bilo žao para ali još više tate i počeo je mnogo da radi i da štedi. Kupio je konja i hteo da otvori radnju. Tati je tada sinu pokazao gde je sakrio novac a sin ga je pitao zašto je to uradio. Otac mu je rekao da je hteo da ga nauči kako je teško steći i saćuvati bogatstvo.

Nušićeva priča. Nušiæ prièa o Raki Pustoglaviæu, nevaspitanom, bezobraznom i neposlušnom detetu.Roditelji su bili oèajni pa je otac zamolio dresera životinja iz cirkusa da mu pomogne.. Dreser je pristao. Dreser ga je prebio korbačem. Rekao je roditeljima da mu ne daju da jede dok ne bude molio i opet ga je izmlatio. Posle ručka je dreser rekao Raki da ako ne nauči sve što ima za sutra, da će da ga prebije. Sutradan je Raka sve naučio. Dreser je rekao roditeljima da nije lepo decu vaspitavati batinama, ali da je to bio jedini način. Od tada su deca Raku prozvali Dresirani Raka.

Sutradan je decu iznemoglu, gladnu I žednu našao pandur I zaključao ih u svinjac pun buva. Dao im je hleb I slamu za spavanje. Deca su bila ubeđena da će roditelji da ih izljube ali očevi su ih isprebijali. Posle dve nedelje deca su se skupila. Bili su svi izbačeni iz škole I svi u selu su im se smejali. Dečaci su se zarekli da nikad više neće praviti takve gluposti.

Likovi i njihove osobine: Glavni likovi u romanu Hajduci su sedmorica dečaka koji su otišli u hajduke. To su Žika Dronja koji nije mogao da zapamti ni jednu lekciju. Odeća I sveske su mu bile umrljane od mastila a na njemu je odeæa visila pa su ga zvali Dronja. Drugi dečak je bio Mile Vrabac. On je nadimak dobio jer nije skinuo kapu pred sveštenikom I ovaj ga je pitao da možda ne krije vrabca u kapi pa zato neće da je podigne sa glave. Mile Vrabac nije bio najgori đak, bilo je I gorih u razredu.Trta je bio dobar drug ali je bio strašno lenj I teško se ujutru budio. Laza Cvrca je bio duhovit ali je bio I kukavica. Mucao je kada treba da odgovara. Sima Gluvać nije bio gluv ali se pravio gluv kada treba da odgovara neki predmet. Čeda Brba koji je bio najjači od svih, nadimak je dobio po pogrešno potpisanom kontrolnom. Bio je loš đak i pravio je stalno razne šale. Čeda je mnogo lagao ali druga deca su morali da ga slušaju jer su ga se plašili. Čeda Brba je bio ipak pravedan I štitio je slabije drugove. Nušić kaže da su za njega govorili da je rđav I nevaljao a da je on za sebe mislio da je dobro dete I odličan đak. Dobijao je batine zbog sitnica kada razbije prozor ili sestri razbije glavu.

Pouka: Pisac je hteo da kaže da ne smemo da budemo povodljivi. Ne smemo da radimo nešto loše samo da ne ispadnemo kukavice ili da se ne bi razlikovali od društva. Naročito ne bi trebali da radimo loše stvari ako znamo da nisu dobre jer ćemo sigurno za sve loše što uradimo biti kažnjeni.

Meni se roman Hajduci dopada jer je zanimljiv za čitanje I zato što ima mnogo smešnih delova. Najviše mi se sviđa priča Avanti generale kada majmun jaše psa koga je Brba doveo na vašar. Smešno mi je bilo i kada je Brba prosuo prašak od koga su se češali svi u školi. Pored ovih smešnih scena dopada mi se što roman ima mnogo poučnih priča i što nam pokazuje šta ne bi smeli da radimo.

Mali lavić Julija

Nagrada

Sva deca su napisala kako su oni doživeli roman Hajduci od Branislava Nušića. Bilo je vrlo teško dodeliti prvu nagradu ali učiteljica se opredelila za rad Malog Lavića Julije. Sa tim su se složila i sva ostala deca. Julija je dobila kao nagradu i-phone ali su ga dobila i sva druga deca. Tako je odlučio car.