Lav i lavići u knjizi

Svoje omiljene priče sada možete da čitate i iz knjige. Uživajte sa svojim mališanima uz priče o malim životinjicama

Svoj primerak knjige možete rezervisati i naručiti na mejl dstanković011@gmail.com

Čovek samo srcem dobro vidi - Mali Princ

Čovek samo srcem dobro vidi

Svaka knjiga, koju pročitam, donese mi novo iskustvo i u meni ispiše neku novu stranicu. Knjige nas uče mnogo toga, vode nas u predele u kojima nikada nismo bili i upoznaju sa ljudima koje nikada ne bi upoznali. Kao nekim čarobnim štapičem, sa knjigom možemo da putujemo kroz vreme i prostor ali su retke knjige koje su u meni izazvale tako jaka osećanja i razmišljanja o ljubavi, životu i prijateljstvu kao što to čini roman Mali Princ uvek kada ga čitam.

 „Čovek samo srcem dobro vidi. Suština je očima nevidljiva.“

Reči koje čujemo i prizori koje vidimo često nisu istiniti već su samo bledi odraz stvarnosi a nekada i njena suprotnost. Svi ljudi javno govore kako se treba boriti za mir a vode okrutne ratove koji donose ogromne žrtve i razaranja. Preko televizije i interneta svi govore kako da treba brinuti o siromašnima a desetine hiljada dece, u našoj blizini, živi u krajnjem siromaštvu. Dvoličnost je  glavna osobina većine odraslih ljudi a „Svi odrasli su nekada bili deca ali se malo njih to seća.“

Zar je tako teško biti pošten? Zašto su svi toliko zaokupljeni sami sobom? Zar je lepo biti usamljen? Ljudi idu svakodnevno na posao i loše, bez ljubavi obavljaju neke beskorisne stvari koje nikome ne donose ništa dobro.

Volela bih kada ljudi bili bolji. Tada bi i oni bili srećniji. Odrasli bi trebalo da shvate da su istina i ljubav, prijateljstvo i rad stvari bez kojih je teško živeti. Odrasli to ne shvataju a od njih zavisi život svih nas. Možda bi odrasli, pre nego deca, trebali da pročitaju Malog princa jer možda i shvate „Uvek dobijamo onoliko koliko i dajemo.“ 

18. Bengalski Tigar

18. Bengalski tigar

U carstvu živi i porodica Bengalskog tigra. Njegovi baka i deka su došli iz daleke Indije sa jednim cirkusom. Pobegli su iz cirkusa i napravili svoje kraljevstvo. Sa lavovima su bengalski uvek bili u dobrim odnosima. Naš Bengalski bio je dugačak oko tri metra i imao je skoro tri stotine kilograma. Ramena su mu bila široka i mišićava. Bio je crveno zlatne boje. Stomak mu je bio beo. Kao i svi tigrovi imao je crne poprečne pruge koje su mu se protezale od glave do vrha repa. Od svih vrsta tigrova bengalski tigar je najbrži. Mogao je da trči brzo kao vihor. Imao je ženu tigricu i tri mala bengalska, jednog dečaka i dve devojčice. Deca su bila umiljata, lepo vaspitana i rasla su zajedno sa Julijinom generacijom lavova. Nikada nije došlo do svađe između Bengalskog i lavova.

Tog jutra je sve bilo mirno. Niko nije mogao da pomisli da će u šumi, gde je živeo tigar, izbiti tako veliki požar. Crni dim počeo je da se diže iznad šume. Ptice su uz veliku buku napustile šumu prve. Već posle nekoliko minuta požar se toliko rasplamsao da se crni dim video u pola carstva. Životinje su se uspaničile i trčale u svim pravcima pokušavajući da nađu spas. U tim najtežim trenutcima, jedini koji je sačuvao pribranost bio je Bengalski. Trčao je od mesta do mesta i pokušao da organizuje svakoga na koga je naišao. Prvo je uzbunio slonovsku vatrogasnu brigadu, a odmah zatim je otišao na visoravan u čijem se podnožju nalazila šuma koja je sada plamtela. Pozvao je dabrove i izdao im naredbu da hitno zatvore planinsku reku i promene joj pravac, kako bi voda sprečila da se vatrena stihija proširi na čitavo carstvo. Dok je tigar pokušavao da organizuje životinje spasilački tim sastavljen od divokoza, lisica i srna spasavao je decu.

Većina mladunaca je spašena ali nigde nije bilo malih bengalskih. Uzalud je mama tigrica išla od grupe do grupe životinja. Mladih nije bilo. Ubrzo se pronela strašna vest da su tigrići u napuštenom rudniku koji se nalazi u središtu požara. Tigar i tigrica su pokušavali da nađu rešenje i probiju se kroz vatru do svojih beba. U jednom trenutku je i Julija htela da jurne direktno u vatru ali je Crni zadržao i tiho rekao: Stani, izgleda da im nema spasa. U tom času je Damba snažno povukla surlom Juliju za ruku.

- Julija odveži me, mojim te - rekla je Damba. Julija je ne razmišljajući to i uradila. Tada je Damba iskočila iz torbe i nestala u pravcu požara. Niko na nju nije obratio pažnju.

Posle nekoliko sati, kada su svi pomislili da se tigićima dogodilo najgore, iz daljine, iz potpuno drugog pravca, začulo se Dambino pevanje kroz surlu. Svi su se okrenuli i videli Dambu kako ponosno korača, a iza nje potpuno umazani u blato i garavi od dima idu tri mala tigrića. Damba je odmah prišla Juliji i kao da se ništa nije dogodilo rekla joj:

- Hajde, veži me. Zar želiš da me neko ukrade? Zatim se okrenula prema životinjama:

- Šta buljite u mene, hoćete da vas sve izsurlašim...?

A kako je Damba spasila tigriće? Prosto. Pošto je mala, ušla je pod zemlju i našla kanale koje su kopale krtice i tako došla do ulaza u rudnik. Tamo je zatekla tigriće. Rekla im je da krenu za njom i zatim se hrabro zaputila u rudnik. Na njenu sreću, napušteni rudnik je imao još nekoliko izlaza. Damba je krenula prvim i tako je ispod zemlje izašla iz vatrenog obruča zajedno sa tigrićima. Imala je mnogo sreće ali životinje kažu: Sreća prati hrabre!

17. Zoo-vrt oslobađanje mame

17. Zoo-vrt, oslobađanje mame

Lovac, car i Julija su pravili plan kako da spreče nasilno odvođenje životinja u zoo-vrt. Nisu mogli ništa pametno i novo da se sete. Upozoravali su životinje da budu obazrive i na tome se zasnivao njihov plan. Ništa posebno mudro.

Veliku promenu u taktici je unela jedna najobičnija žaba iz obližnje baruštine. Julija se tog dana igrala sa društvom na livadici pored bare kad je čula žabu koja glasno krekeće, kao da želi nešto da joj kaže. Došla je do barice i pitala žabu:

- Šta je damo? Zašto tako glasno vičeš?

- Nisam ja nikakva dama već glupa mučenica u prljavoj bari. Dama je moja rođaka iz gradskog zoološkog vrta. Pisala mi je i poslala mi je čak i slike, pogledaj. - rekla je brbljiva žaba i pokazala već mokre slike.

Na slikama je bila jedna debela žaba koja pozira fotografu. Julija se malo zamislila i otišla na dvor. To veče kada se sastala sa tatom i lovcem izložila im je svoj plan. Plan se sastojao od nekoliko stvari i nije mogao brzo da se primeni. Prvo je Lovac morao da postane direktor zoo-vrta, zatim su trebali da porazgovaraju sa svim zarobljenim životinjama i na kraju da vide koje su to životinje iz divljine koje bi možda želele da se presele u grad, u zoo-vrt, dobrovoljno i kakav smeštaj bi im odgovarao. Tata i Lovac su se složili da je plan dobar ali da ga je teško sprovesti. Dok su oni tako pričali na dvor je uleteo Sivi i sav uzbuđen jedva izgovorio:

- Lavicu su uhvatili lovci i odveli je u grad, u zoološki vrt.

Svi planovi i dogovori su pali u vodu. Car je znao da je sada najvažnije da se oslobodi carica. Sazvali su savet istog časa. Bengalski i Sivi su predlagali da se skupi sva raspoloživa vojska i da se već isto veče krene u otvoren napad na grad. To su podržali i vukovi. Beli je rekao da mora da se vodi računa o tome da su ljudi vrlo dobro naoružani i da bi u takvom napadu stradalo mnogo životinja. Roze lav je predlagao da se plati otkup za lavicu, a bilo je i glupljih predloga. Zajedničko svima je bila tuga, strah i neverica da se to dogodilo.

Kada su svi izložili svoje predloge Crni je lagano prišao caru. Mnogi nisu ni primetili da je i on bio u gluvoj sobi, sali za sastanke. Došao je do cara i svojim opasnim crvenim očima odmerio sve prisutne u sali. Većina nije mogla da podnese taj njegov pogled u kome je opasnost prosto rukom mogla da se opipa. Onda je Crni progovorio:

- Evo kako ćemo. Po caricu idemo Sivi, ja, Julija, Leon, Plavi i Zmijko. Na obodu grada nas čekaju Bengalski i jaguari da nas brzo prevezu nazad kada oslobodimo caricu. Da li je neko protiv ovog plana? - pitao je Crni.

Bio je spreman da skoči na svakoga ko bi mu se suprotstavio. To su znali svi u sali, a car je znao da je i pored svih svojih mana Crni ipak jedini u stanju da se sukobi sa lukavim i opasnim ljudima. Uostalom Crni je bio najbolji školski drug sa lavicom, a priča se da mu je u osnovnoj školi ona bila i simpatija. Svi su se ćutke složili, a Sivi koji se nije bojao nikoga pa ni Crnog samo je rekao:

- Hajde momci, šta se čeka, krećemo odmah...

Mnogi se naravno nisu slagali da u ovako opasnu akciju idu i mladi i neiskusni lavovi kao što su Julija i njen brat. Jedino je Crni znao da oni nisu nimalo naivni, znao je koliko su opasni, brzi i nepekolebljivi kada je borba u pitanju. Uostalom on ih je od rođenja svakog dana trenirao i učio razna čudesa koja obične životinje i ne sanjaju. Većina se čudila kako je Plavi pristao da ide kada se zna da je on kukavica. Nisu znali da je lavica baš Plavom spasila dva puta život, a to lavovi nikada ne zaboravljaju. Mala ekipa se brzo spremila i krenula na put. U zadnjem trenutku car je naredio da na put krene i Lovac. Njegovo poznavanje ljudi u zoo-vrtu pokazaće se od presudnog značaja.

Za tri dana su prevalili ogroman put i stigli do oboda grada. Grad je čudesno sijao u mraku. Crni je znao da moraju odmah da oslobode lavicu i da nema vremena za čekanje. Plan je bio sledeći: Lovac ulazi u zoo-vrt i saznaje u kom kavezu je lavica. Crni, Julija i Leon preskaču ogradu i čekaju spremni da savladaju čuvare ako dođe do borbe. Sivi čeka kod glavne kapije da bi sprečio lovce da dođu u pomoć, a Plavi mora da postane nevidljiv i da unese Zmijka do kaveza u kome je lavica. Zmijko treba da uđe u kavez, kaže lavici da su došli po nju i zmijskim repom otključa bravu ili da se obavije oko šipki i svojom snagom ih iskrivi kako bi lavica mogla da pobegne.

Plan je bio dobar. Ekipa je bila najbolja. Sve se odvijalo po planu. Lovac je saznao gde je lavica i to mesto je obeležio svetlećim zrikavcima. Crni, Julija i lavić za tili čas su preskočili ogradu i bili spremni da rastrgnu svakoga ko bi se usudio da pokvari akciju. Plavi je bez problema uneo Zmijka u zoo - vrt i našao kavez u kome je bila lavica. Onda je na scenu stupio piton Zmijko. Upuzao je u kavez, rekao lavici da su došli po nju, obavio se oko brave i polomio je bez muke. Lavica je izašla iz kaveza i uputila se prema kapiji i Sivom. Zajedno su se iskrali iz grada i otišli do mesta gde su ih čekali Bengalskoi i jaguari. Kada su, napokon, bili na bezbednom mestu, lavica je upitala:

- Šta čekamo? Zašto ne idemo? Koga još čekamo?

Niko nije imao hrabrosti da joj kaže da su tu i njeno dvoje dece, njena dva mala lavića. Da je to lavica znala sigurno bi se vratila u grad i ko zna kako bi se sve završilo. Na sreću nije prošlo mnogo vremena kada su iz senke potpuno nečujno, kao utvare izašli Crni i njene dve bebe. Lavica je samo rekla:

- Ti...!

I u neobuzdanom besu, munjevitom brzinom je kandžom ogrebala Crnog. Da se nije izmakao, povreda bi bila kobna. Julija je na to skočila između njih i hladno rekla:

- Mama smiri se, sada je sve dobro, idemo kući.

U carstvo su stigli za nekoliko dana. Svi su bili radosni, a mama je znala da su njeni lavići porasli i da počinju da vode jedan samostalniji život. Bila je ponosna na svoju decu iako se i dalje ljutila na Crnog. Crni se nije mnogo uzbuđivao zbog toga. Njemu je bilo važno da je spasio lavicu i da su Julija, Lola i Leon bezbedni.

16. Ključevi od riznice

16. Ključevi od riznice

Svako kraljevstvo i carstvo imaja svoju riznicu. Riznica je, inače, prostorija gde se čuva kraljeva kruna, žezlo, zlato, drago kamenje i ostale dragocenosti. I car životinja je imao svoju riznicu. Ta riznica nije bila posebno velika. Sastojala se od tri sobe i u tim sobama je bio, uglavnom, nakit koji lavovi skoro da nikad nisu nosili. Lav car nikada nije stavio na glavu veliku zlatnu carsku krunu. Tvrdio je da kruna glupo stoji na glavi i ljudima a kamoli lavovima. Jedina svrha tog nakita i tog silnog zlata je bila da se devojčice na dvoru igraju. Kada je to bilo već tako, tata je rešio da i ključ od riznice poveri Juliji. Njega nakit i dijademe nisu zanimale, a već mu je dosadilo da svaki dan ide i otključava riznicu. Julija se malo iznenadila a onda zapitala tatu:

- A ako treba nekome nešto da poklonimo?

- Pa poklonite... - odgovorio joj je otac.

Julija je primila ključeve i bila je vrlo uzbuđena. Nekoliko dana su se Lola i ona igrale u riznici, pa im je dosadilo. Lola je tada predložila:

- Seko hajde da svim malim lavicama našim drugaricama poklonimo po jednu krunu. Mislim da bi se one obradovale a nama je i tako sve jedno, vidiš koliko ovde ima zlata.

To su i uradile. Sve male lavice su bile prosto oduševljene, danima se samo o tome pričalo po carstvu.

Jedno veče kada su deca zaspala mama je caru rekla zadovoljno:

- Ponosim se našim ćerkama. Nisu pohlepne. Porašće u prave princeze.

Podela kruna u carstvu se nikada nije zaboravila. O tome i danas pričaju sve životinje.