Hajduci

Deca u našem carstvu dobila su težak ali lep zadatak. Treba da pročitaju roman Hajduci velikog srpskog pisca Branislava Nušića. Deca su se povukla u mirne delove šume i samo se ponekad čuo umiljat kikot naših malih prijatelja. To su se oni smejali doživljajima Čede Brbe i njegovih drugova.
Dogovor je bio da kada pročitaju tu lepu knjigu da napišu nekoliko strana o njoj i da donesu sovi glavnoj učiteljici. Ko bude napisao najbolji rad dobiće od cara svih životinja novi I-phone 5,

Devojčica na pustom ostrvu

Da li može da se preživi na pustom ostrvu ?

Nisam sigurna da li znam odgovor na pitanje da li može da se preživi na pustom ostrvu. To zavisi od toga kakvo je to pusto ostrvo ali i od toga ko je taj ko se našao u toj situaciji.

Ono što sam sigurna to je da ne bih volela da se nađem na pustom ostrvu a ako bih se već tamo našla, borila bih se da preživim.

Kao i svako ostrvo i ovo na kome sam se ja slučajno našla bilo je okruženo morem. Nije bilo veliko a nisam bila sigurna ni da je bilo potpuno pusto. To što nisam znala da li je ostrvo pusto samo je pojačavalo moj strah.

Ostrvo je bilo naseljeno raznim pticama a da li je bilo i opasnih životinja nadala sam se da nikada neću saznati. Plaže su bile puste ali i lepe. Bile su peščane a dvadeset metara udaljna od mora počinjala je borova šuma koja je davala hlad i koje se nisam plašila.

Na ostrvo sam dospela sasvim slučajno, tako što sam zaspala u malom ali luksuznom brodiću Kada sam se probudila brodić je bio u plićaku pustog ostrva. Verovatni se taj brodić odvezao kada sam ja zaspala i nekim čudom doplovio do malog ostrva. Brodić je bio mali ali  čvrst i izdržljiv. Imao je dve kabine za spavanje, kuhinju i kupatilo. Imao je i velike zalihe vode, hrane, raznih sokova i svakakvih drugih stvari. Kada sam boravila na brodiću osećala sam sigurnost.

Iako sam trebala da ostanem na brodiću ja sam ipak sišla sa njega i prošetala plažom. U tim trenucima sam osetila veliki strah. Na plaži nije bilo nikoga a ostrvo je postalo nekako veliko i zastašujuće. Nisam dugo ostala na obali već sam brzo potrčala nazad u sigurnost brodske kabine. Tek kada sam zaključala vrata od kabine čula zam telefon kako mi zvoni u džepu. Javila sam se i odmah rekla:

-         Gde ste do sada?

Ja sam, čim sam se probudila zvala mobilnim prijatelje kod kojih sam bila na moru i javila im da se brodić odvezao. Oni su krenuli za mnom.

-         Evo vidimo brodić, tu smo za dva minuta.

Ubrzo se čuo zaglušujući zvuk brzog glisera i ja sam za nekoliko minuta bila na sigurnom, okruženima prijateljima i spasiocima.

Tako sam ja preživela boravak na pustom ostrvu a kako bi bilo da nisam imala mobilni telefon i da me nisu pronašli? Ne znam. Bilo bi sigurno teško ali se nadam da bi se spasila.

04. Sivi

04. Sivi

         Lavići kada se rode, vrlo su lepi i nežni. Sve male mace liče, a roditeljima je teško da odrede da li se rodio dečak ili devojčica. Mame lavice to znaju, ali tatama lavovima je već mnogo teže da to otkriju.

         U životinjskom carstvu živi veliki broj različitih životinja. Jedna od najvećih i svakako najjača životinja je sivi lav koga svi zovu kraće Sivi. Sivi kao da je satkan od samih mišića. Ispod divnog i sjajnog sivog krzna ocrtava mu se snažno telo. Sivi je izuzetno brz, okretan i snalažljiv. Ako svemu ovome dodamo da je podjednako i hrabar, dobijamo, verovatno, najopasnijeg borca u carstvu. Sa ovim se, naravno, ne bi složio Crni. Oni su veliki suparnici i baš se ne vole preterano, ali njihov rivalitet nikada nije narušio mir u samom vrhu carstva.

         Pored sve svoje snage, za razliku od Crnog, Sivi je izuzetno nežna životinja. Nikada nije prvi napao nikoga, a posebno ne slabijeg protivnika. Uvek je prvi kada treba nekome pomoć. Jednom prilikom je trčao tri dana da bi doneo lekove za tri male zeke koje su se prehladile. Drugi put je plivao dva dana kako bi obavestio cara da su caricu zarobili i odveli u zoološki vrt. O njegovoj nežnosti prema drugim životinjama pričaju se  najneverovatnije priče, pa mnogi misle da Sivi zaista ima neke natprirodne moći. Ono što svi mogu da potvrde je jedna zaista neverovatna priča o Sivom i malim lavićima, a posebno malim ženkicama lavova.

          Svi znaju da male lavice ne vole kada im neko dira nos. Dok mali lavići, dečaci, i ne primete kada ih neko dira po nosiću, male princeze, obavezno, na najmanji dodir, opasno frknu, pokažu zubiće, a neretko i ogrebu kandžama, ma kako one bile male. Bilo je slučajeva kada su lavice, i male i velike, ujele i najveće prijatelje ili rođake samo zato što su ih dirnuli po njušci.

           Julija je imala samo tri nedelje kada je upoznala Sivog. Tog dana je sa Crnim izašla u šetnju po šumici koja se nalazila u samoj blizini dvorca. Bezbrižno je trčkala po šumi kada se naglo okliznula i sletela niz jednu strminu duboko u kanal. Crni je brzo potrčao dole da je izvuče, ali kada je sišao imao je šta i da vidi. Na dnu jaruge ugledao je Sivog kako se igra sa Julijom i to tako što je kroz šalu grdi i dira joj nežno nosić. Julija se samo kikotala i govorila kako će ubuduće da pazi. Crni je ostao sakriven jer je znao da je Julija sa Sivim sigurna, ali je zato tajnu koju je otkrio podelio sa carem. Ni sam car nije znao zašto male devojčice lavići dozvoljavaju Sivom da im dira njušku. Znao je da sva deca u carstvu prosto obožavaju Sivog, svog zaštitnika, ali ovo je bilo iznenađenje i za njega.

03. Beli lav

03. Beli lav

          Kao i svoj deci na svetu i malim lavićima je bio potreban doktor. Mali lavići su vakcinisani i pregledani. Kada bi se kojim slučajem razboleli, pili bi lekove, a ponekad bi primili i injekciju. U ovom životinjskom carstvu glavni doktor je bio Beli lav. Beli lav je bio izuzetno veliki. Njegovo krzno je bilo snežno bele boje. Šape su mu bile nežne iako krupne i opasne. Beli lav je znao sve što moraju da znaju doktori. Ono što ga je razlikovalo od drugih lekara je to što su ga mali lavići prosto obožavali.

          Došlo je vreme za vakcinu protiv dečijih bolesti.Tog dana car je trebalo da odvede Juliju kod Belog na prvi pregled. Iako je Julija bila hrabro dete, tata lav nije bio siguran kako će proći taj dan. Car nije ništa krio od Julije, pa joj je već ujutru rekao da moraju da idu kod Belog da bi primila vakcinu. Julija je predosećala da je to nešto opasno i strašno. Rešila je da, po svaku cenu, izbegne primanje vakcine.

          Kod Belog su stigli oko podne. Uz cara i Crnog u povorci je bila i kornjača, zec, veliki mrki medved i nekoliko mladih lavica koje su čuvale povorku. Plan Julije je bio jednostavan, kada stignu kod Belog, počeće da plače, a malim kandžicama, koje su joj porasle na šapama, ogrebaće svakoga ko joj pridje.

         Pećina, u kojoj je živeo Beli i njegova svita, bila je  sunčana i lepa. Sobe su bile prepune igračaka. Juliju je sve to iznenadilo, ali je ostala čvrsto pri svojoj odluci da se brani. Beli se pozdravio sa svima, osim sa Crnim koji i nije ušao u pećinu. Kada je Beli prišao Juliji, ona je i pored straha, osetila neki mir i spokoj. Beli je brzim pokretom uhvatio Juliju svojim velikim šapama, podigao je visoko od zemlje, privio na svoje nežne grudi i poljubio. Sve ovo je Juliju iznenadilo i zbunilo. Beli je nastavio da je mazi i onda joj je tiho, da drugi ne čuju rekao:

- Bebo mala, nemoj da se plašiš, nikakvu vakcinu neću da ti dajem.

Julija je bila potpuno zbunjena ali i malo postiđena dobrotom Belog. Ostali su dugo kod Belog, pričali su, ručali i igrali se, ali vakcinu niko nije ni pomenuo. Kada je došlo vreme da krenu kući Julija je iznenada, ni sama ne zna zašto, pitala tatu:

- Da li mogu da ostanem nekoliko dana kod Belog?

Tata joj je nevoljno dozvolio. Naravno u blizini su ostali Crni i kornjača zadužena za Julijinu ishranu. Gosti su otišli, a mali lavić je umoran, odmah zaspao. Julija je celu noć sanjala vakcine i nežnog velikog Belog lava, za koga je znala da je spasio mnogo mladih životinja.

         Juliju je tog jutra iz sna probudio žamor i plač dece. Brzo je ustala, umila se i ušla u ordinaciju. Tu je spazila lepu belu lavicu koja je pomagala Belom. Julija je rekla:

- Hoću i ja da pomognem da lečimo decu.

- Ako hoćeš da pomogneš onda idi i smiri mališane u čekaonici, čuješ koliko plaču.

- A zašto toliko plaču? - pitala je Julija.

- U šumi vlada zarazna bolest, a deca se plaše vakcine. Ako ne prime vakcinu mnogi od njih će se razboleti i zaraza će se proširiti na sva kraljevstva. - rekla je bela lavica i nastavila da sprema instrumente i lekove. Julija se malo zamislila i ušla u čekaonicu medju svoje nove male drugare.

- Hej deco, nemojte da plačete.  Ja sam Julija, kćerka lava, našeg cara. Evo i ja nisam primila vakcinu, ali ću je sada prva primiti. Videćete da ništa ne boli.

Deca su je gledala sa nevericom. Nikada nisu ni pomislila da i princeze moraju da primaju vakcine.

- A kada se sve završi kornjača će nam svima doneti palačinke i sokove! - uzviknula je Julija i hitro utrčala u ordinaciju Belog.

- Hajde doktore, hajde daj mi tu vakcinu da i to završimo pa da možemo da navalimo na palačinke.

Beli se samo nasmejao. Bela lavica je dodala vakcinu Belom i sve je bilo gotovo toliko brzo da Julija od silnog uzbuđenja nije ni primetila da je već vakcinisana. Julija nije razmišljala o strahu od vakcine. Važno joj je bilo da, po svaku cenu, spasi mladunce i carstvo od zarazne bolesti.

- Sledeći! - uzviknuo je Beli.

Deca su se divila Julijinoj hrabrosti. Ni jedno dete više nije plakalo. Svako je želeo da pokaže koliko je hrabar. A posle vakcinacije? Posle vakcinacije svi su navalili na palačinke i sokove koje je donela kornjača.

02. Crni lav

02. Crni lav

          Crni lav je verovatno najopasnije stvorenje koje je ikad postojalo. On je jak, hrabar, snalažljiv..., jednom rečju crni lav je pravi ratnik i avanturista. Voli da ide u lov sam. Ne priznaje nikakva pravila i ne poštuje nikoga osim u priličnoj meri cara svih životinja i to ne zato što su zajedno odrasli već zato što mu je neprijatno, (da ne kažemo baš da se plaši, jer CRNI SE NE PLAŠI NIKOGA I NIČEGA), kada car arlaukne onako carski i opasno kako samo on zna. Tata crnog lava je čuvao cara dok je bio mali. Uvek su crni lavovi čuvali buduće careve i njihovu decu. Učili su ih raznim veštinama i načinima borbe ali i budno pazili da ih neko ne povredi.

          Tako je došlo vreme i da naš Crni upozna mladunče Juliju. Car džungle, savane i planina nije bio potpuno siguran da će Crni biti dobar prema Juliji. Toliko puta ga je do sada prevario i pojeo mnoge za koje mu je rekao da ih ne dira. Zbog svega toga je rešio da uradi nešto što se u prvi čas činilo kao nemoguće. Rešio je da Juliju, iako ima samo deset dana, nauči da arlaukne kao lav. Mama lavica i ostali na dvoru za ovo nisu znali, a nisu ni mogli da saznaju zbog mnogo svakodnevnih obaveza u carstvu. Tata car je rešio da proba. Pogledao je svoje mladunče, pomazio ga je nežno i pitao da li se plaši rike lavova. Lavić je odgovorio:

- Zašto bih se plašila kada sam i ja lav.

Lav je onda iznenadno riknuo iz sveg glasa najopasnije što je mogao. To je bio zvuk od koga se ledila krv u žilama i koji se čuo kilometrima daleko. Julija je samo pogledala tatu i rekla:

- To mogu i ja.

Nakostrešila se, duboko udahnula i ,,riknula,, ali se iz malih lavljih usta čulo samo tiho i prilično nežno ,,mijau,,. Probala je još nekoliko puta ali nije uspela. Tata joj je napokon rekao da prestane da se muči, da popije mleko i ode na spavanje. Julija je popila mleko, ali nije legla da spava već je kradom otišla u ,,gluvu sobu,, i nastavila da vežba celu noć. Gluva soba, kako su je svi zvali, bila je jedna odaja na dvoru gde su se održavali važni sastanci svih životinja, tačnije njihovih predstavnika. Pošto su sastanci životinja bili  bučni, car je naredio da se zidovi te odaje dobro oblože kako buka ne bi bez razloga uznemiravala ostale stanovnike dvora i životinjskog carstva. Pred samo jutro Julija se uvukla u svoju sobu i odmah zaspala. Tata je tog dana ustao malo kasnije i iznenadio se kada u krevetu, pored sebe, nije ugledao Juliju. Na tren se uplašio, ali je onda shvatio da je na dvoru bezbedno i da se beba sigurno uspavala u svojoj sobi. Tako je i bilo. Ušao je u njenu sobu tiho, da je ne probudi. Pomazio je mladunče i izašao. Julija se probudila tek u kasno posle podne.

- Gde si spavalice? - rekao je tata.

- Sigurno si gladna, dođi da ti dam mleko.   Kada se lav okrenuo da dohvati mleko sa police, iza svojih leđa je začuo najstravičniji zvuk koji lavlji um može da zamisli. On koji se ničega ne boji, prosto se sledio od straha. Rika koju je čuo podsetila ga je na detinjstvo i na stare lavove koji su se borili sa mnogim neprijateljima. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da shvati šta se dešava. Otvorio je oči, koje je instiktivno zatvorio kada ga je iznenadio opaki zvuk, a ispred sebe je ugledao malu ali ponosnu Juliju.

- Tata da li sam sada pravi lav, da li sam dobro arlauknula? - pitala je Julija.

Lav se nežno nasmejao, pomazio malog lavića ali svakim delom svog tela je znao da je pred njim zaista poseban lav. Njegova Julija je imala samo dve nedelje, a već je umela da rikne jače i opasnije od njega, baš onako kako i dolikuje caru svih životinja.

          Crni je stigao u dvor. Juliji je to kazao dvorski majmun. Iako nije izlazila iz svoje i tatine sobe, Julija je kroz male prozorčiće, koji su bili na svakom zidu, uspevala da sazna ponešto o spoljašnjem svetu. Tako je saznala gde se smestio opaki crni lav. On je, izgleda, zaista bio opasan. Shvatila je to po ogromnom strahu koji se video u očima svih životinja na dvoru, osim kod njenog tate. Iako Crni nikada nije pojeo ni jednu životinju, baš na dvoru, svi su se plašili da je i to moguće. Julija je saznala da se Crni nalazi u sobi na dnu hodnika i da tu čeka da ga primi car i čuje zašto ga je uopšte  zvao. To poslepodne Julija se iskrala iz carskih odaja i uputila ka dnu hodnika. Znala je da bi se tata ljutio ali dečija radoznalost je nadvladala. Prišunjala se vratima na dnu hodnika i lagano pokucala. Kroz nekoliko trenutaka vrata su počela da se otvaraju. U sobi je bilo izuzetno mračno. Kada su se vrata potpuno otvorila, Julija je ušla u sobu. Osim senki, u sobi nije bilo nikoga. Ona je znala da je to nemoguće, jer ko joj je otvorio teška vrata ako je soba bila prazna!? Okrenula se lagano oko sebe, ali nije videla ništa. Baš kada je htela da napusti prostoriju, u uglu sobe je osetila jak neprijatan miris. Pogledala je u tom pravcu, ali i dalje osim senki nije videla ništa. Za to vreme opaki crni lav nije mogao da se načudi ko je to osim cara uopšte imao hrabrosti da dođe u njegovu sobu. Još je više bio zbunjen kada je video malo i nezaštićeno stvorenje. Tada je napravio grešku, možda prvu i jedinu u svom životu. Izašao je iz senke zavese i taman je hteo da krene ka nezvanom gostu kada se sobom prolomi jeziv, njemu tako poznat, neprijatan urlik. Ukočio se od straha i iznenađenja. U vidokrugu nije bilo nikog osim male i bezopasne životinjice. U sledećem času  mu je neko skočio na leđa i na vrat. Još se nije ni snašao kad začu umilni glasić:

- Zdravo Crni, ja sam Julija, kćerka cara životinja. Lepši si nego što sam te zamišljala, ali bi baš mogao malo i da se okupaš...

I Julija gurnu crnog u kadu punu vode. Crni posrnu i pade u kadu. Mali lavić je hrabro skočio za njim i odmah počeo da se mazi, umiljava i prede. Crni samo uzdrhta od neke topline koja mu je ispunila grudi.

          Tako je počelo jedno veliko i neraskidivo prijateljstvo. Počelo je druženje opasnog crnog lava i malog lavića Julije. Od tada, pa zauvek, Crni je, u nekoj senci, potpuno sakriven od pogleda, budno motrio na nju i čuvao je. Car ništa nije morao da objašnjava Crnom. Taj susret je odredio dalji život Crnog ali takođe i život lavića Julije.